Danica Popović redovna profesorka Ekonomskog fakulteta u Beogradu dala je intervju za Centar za istraživanje u politici Argument.
1. Koja je proporcija u ekonomskim odnosima EU, SAD, Kina, Indija, Rusija?
Gledano po ekonomskoj snazi, SAD je najjača zemlja (i privreda) na svetu. Deset puta je po ekonomskoj snazi veća od Rusije, sedam puta veća od Indije, za trećinu veća od Kine, i skoro iste ekonmske snage kao Evropska unija. To je, verovatno i objašnjenje značaja Evropske unije za vodeće zemlje Evrozone (Nemačku, Italiju i Francusku). Pojedinačno, njihova ekonomska snaga je veoma mala, ali u zbiru, kao EU, oni se po ekonomskoj snazi približavaju najvećoj ekonomskoj sili sveta, a to je SAD.
2. Zašto je Nemačka ekonomija broj jedan u Evropi?
Najpre, zbog svoje veličine a zatim i zbog svoje ekonomske snage, Nemačka ekonomija je najsnažnija ekonomija Evrope. Međutim, “tajna” njihovog uspeha je u disciplini, pravnoj državi i sprovođenju svih domaćih i međunarodnih pravila. Međutim, sa tolikom ekonomskom snagom, prirodno je da zemlja te veličine ima i političke aspiracije – a stekla ih je preko formiranja Evropske unije, gde Nemačka po svim bitnim pitanjima zauzima vodeće mesto. No, na prvom mestu, uspeh je posledica pravne države, sigurnosti investitora i poštovanju zakona i propisa.
3. Kako bi nazvali ekonomiju u Srbiji?
Mnogo puta sam je nazvala “burazerskom ekonomijom” – što je sve suprotno od onog što sam rekla za Nemačku. A da bismo i mi mogli tako, svedoče i radnici koji odlaze u Nemačku i odmah se veoma brzo tamo snađu i napreduju. Uz to, naše radnike u Nemačkoj cene i zbog velike lojanosti koju pokazuju u firmi, pa ih često zovu “naši Japanci”. Dakle, ako treba nekako da nazovem srpsku ekonomiju – to je ekonomija propuštenih šansi, u kojoj mladi više ne vide svoju budućnost i masovno je napuštaju.
4. Na koji način bi Srbija i zemlje na prostoru bivše Jugoslavije mogle da pokrenu svoju ekonomiju?
Isto onako kako su to uradile sve istočnoevropske zemlje u tranziciji – od Češke i Poljske do Slovačke, pa čak je i Jermenija slične mere primenila. Uveli su pravnu državu, slobodno tržište, otvorili svoju privredu i od zapuštenih provincija postal ugledne i prilično uspešne zemlje. Ali to od prvog dana nije bila želja domaćih vlasti. Nikada pravosuđe nije reformisano. Ovde je uvek presuđivao lokalni poglavica, zvao se on najpre Đinđić, ili Koštunica, ili danas Vučić. Verujem da bi Đinđić pokušao da reformiše pravosuđe, da je ostao živ, uostalom, i ubijen je jer je počeo da uvodi red. Ostali predsednici i premijeri nisu ni pokušali, pa smo zato tug de smo.
5. Da li i gde gde postoji uključivanje radnika u proces donošenja odluka u kompanijama?
Upravljanje kompanijom je posao koji nosi veliki rizik. Ako uspe, stiču se ogromni profiti, ako ne – rukovodstva se smenjuju. I stvarno ne vidim zašto bi radnici tu imali pravo da odlučuju, a da ne snose rizik greške koju eventualno učine. Tako je bilo u samoupravljanju, i videli smo kako se ta priča završava.
U Japanu su uveli pravilo u mnogim firmama da plate rastu koliko raste profit firme – ali se i smanjuju upravo koliko se smanjuje uspeh firme na tržištu. Time su postigli da niko ne gubi posao, a radnici su motivisani da učestvuju u pregovorima, jer time očigledno utiču i na svoju platu. Ali svakako da njihovi saveti ne znače da učestvuju u donošenju odluka, Onaj ko donese odluku, to je onaj koji odluku potpiše, i dobija sve beneficije, i snosi sav rizik promašaja.
Intervju vodio: Slobodan Martinović
