Blog #Argument
Piše: Slobodan Martinović (subjektivni mislilac)
U ime svih nas iz šezdeset i neke
Pamte te generacije vreme u socijalizmu, devedesete, posle Petog oktobra, posle 2012. godine. Pamte sve. Generacije na kojima se prelomila epoha i donela neko zlo vreme. Generacije stvarane na obrazovanju, sportu, moralu, poštenju, poštovanju starijih. U toj tački preloma mnogi se nisu snašli, dok su drugi poput Vučića, Dačića, postali neograničeni vladari Srbije.
Gledam juče sednicu Skupštine, odbranu Gašića, gde ministar pita za odgovornost Đinđićevih saradnika za atentat. I ja se pitam kako zgrada Vlade nije bila obezbeđena i šta je radio ministar policije Dušan Mihajlović. Iako smo mnogo godina kasnije saznali da pokojni premijer nije u strukturi bezbednosti imao nikoga osim ličnog obezbeđenja. Čitav Miloševićev bezbednosni aparat bio je protiv premijera. Sa ove vremenske distance on nije smeo da izlazi iz ilegale dok osnovne poluge bezbedonosnog sistema nije obezbedio. Bili su brži.
Gde je bio tada Gašićev šef, on se napio od radosti. Gde je bio Šešelj, bukvalno je pobegao u Hag. Kako je Toma Nikolić najavljivao tragediju. Kako je Koštunica bio pokvaren, štrajk i JSO.
Sramota je da ministar ne govori istinu, a pošteni policajac u slučaju Jovanjice kaže da je Jovanjica bila fabrika marihuane.
Da slave kod Srba baš i nemaju mnogo veze sa bogom govori i sam ministar Gašić.
Jača od fabrike marihuane je vlast. Ne vidi desetine hiljada ljudi na ulici koji kažu odlazite. U ovoj zemlji odavno ništa nije u redu.
Kako je samo, u lepom maniru, predsednica Slovenije Vučiću objasnila da je protest građana legalan način izražavanja nezadovoljstva.
