Piše: Slobodan Martinović

Vječnaja pamjat

Reč koja se može čuti je gubitak. Život je prolazan, posle kiše dođe sunce. Tako i posle smrti patrijarha izabraće se hvala bogu novi. Dostojan.

Kao vernik u pokušaju, ne videh na sahranama mitropolita Amfilohija i patrijarha Irineja nigde boga. Sahranjeni su kao kult  ličnosti. I odmah sledi predlog da budu svetci. Svetac se ne postaje tako što se takmičiš.

Apsurd je što su govore držali neznabošci.

U vreme svetske pandemije samo je naša crkva bila mimo sveta i boga. Zato je i pola  Sinoda obolelo od virusa korone, ugrožavajuči svoje živote i živote vernika. „Ne kušaj boga svoga“, tako piše u Svetom pismu. Svojim činjenjima kao da su hteli da provere u ono što piše.

Čitajući iznova Sveto pismo, odnos Srba prema bogu je više u običajima nego u istinskoj veri. Tačnije u verskom nacionalizmu, idu u crkvu zato što se Srbi skupljaju.

Sama liturgijska zajednica svetom nedeljom  je mala. Veliki broj vernika slavi slavu gde se u prvi plan stavlja priprema hrane i pića. Malo se radi na duhovnosti vernika a više na političkim temama.

Da li se može verovati u boga ako ne razumeš šta piše u Svetim knjigama.

Vječnaja pamjat

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial