Stolica bez naslona: Priča o osloncu koji često ne vidimo
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Roman Stolica bez naslona autorke Danijele Repman nosi snažnu simboliku već u svom naslovu. Stolica bez naslona postaje metafora života u kojem čovek traži ravnotežu, sigurnost i oslonac. Jer, bez obzira na godine, iskustvo ili snagu, svi imamo potrebu da se na nekoga ili nešto oslonimo.
Autorka je roman zasnovala na ličnom iskustvu i porodičnoj priči. Upravo zbog toga knjiga nosi autentičnost i emocionalnu snagu. Ipak, čitajući i slušajući o ovoj temi, ne mogu da se ne zapitam gde su u takvim pričama pomagači – oni ljudi koji ostaju u pozadini, gotovo nevidljivi, a bez kojih svakodnevni život osobe sa invaliditetom često ne bi bio moguć.
Pomagač nije samo neko ko pruža podršku. To je uloga koja postaje način života. Poput glumca koji uđe u lik i ostane u njemu do kraja predstave, pomagač ulazi u svakodnevicu druge osobe i godinama nosi odgovornost, brigu, strah, nadu i ljubav. Ta uloga ne prestaje kada se ugase svetla na pozornici. Ona traje dvadeset četiri sata dnevno.
Zato verujem da priču o pomagačima do kraja može ispričati samo onaj ko ju je živeo. Ne zato što drugi ne mogu da je razumeju, već zato što postoje iskustva koja se ne mogu naučiti iz knjiga niti posmatrati sa strane. Mogu se samo proživeti.
Možda je upravo zato vreme da i pomagači dobiju svoj glas. Da njihove priče izađu iz senke i postanu deo javnog razgovora. Ne kao priče o žrtvi, već kao svedočanstva o ljudskoj izdržljivosti, odgovornosti i ljubavi.
Dugo sam mislio da je tema invaliditeta teška tema. Danas mislim drugačije. Teška je samo dok je posmatramo izdaleka. Kada je upoznamo izbliza, sa svim njenim izazovima, otkrivamo i njenu drugu stranu – lepotu života koja se pokazuje upravo tamo gde su okolnosti najbrutalnije. U tim trenucima čovek uči šta su strpljenje, bliskost, dostojanstvo i istinska snaga.
Možda je zato „stolica bez naslona“ više od književne metafore. Ona nas podseća da niko ne može sam. Svi tražimo oslonac, a ponekad zaboravljamo da su upravo oni nevidljivi ljudi, pomagači, naslon na kojem počivaju životi mnogih drugih.
Stolica bez naslona: Priča o osloncu koji često ne vidimo