Blog #Argument
Intervju sa Filipom Balunovićem političkim filozofom
Filip Balunović je politikolog i teoretičar. Rođen je 1987. godine u Beogradu. U oktobru 2014. godine objavio je knjigu Beleške sa slobode. Bavi se proučavanjem političke filozofije, teorije politike, međunarodnih odnosa, eurointegracija i političke ekonomije. Izvršni je urednik Le Monde Diplomatique Srbija te doktorant na Univerzitetu u Firenci.
Intervju vodio: Slobodan Martinović
1. Kako ocenjujete protest u Beogradu?
Čini mi se da su ovi protesti logična posledica niza protesta koji su se dogodili u prethodnim godinama od 2017.na ovamo i vidimo kako progresivno raste nezadovoljstvo. Setite se protesta setite se protesta protiv diktature, setite se velikih protesta koji su nastali nakon prebijanje Borka Stefanovića, setite se neuspelog pokušaja opozicije da mobiliše iole značajniji broj ljudi. Kada unazad pogledate tih nekoliko protestnih manifestacija istog protesnog talasa, vi vidite da je svaki od tih protesta dodavao jednu novu energiju ili jednu novu dimenziju. Problem je u tome što ni jedan od tih protesta nije uspeo da iznedri novog političkog aktera kako bi ti ljudi koji su nezadovoljni postali bolje reprezentovani – institucionalno ili vaninstitucionalno. U međuvramenu su se dogodili izbori na kojima nije učestvovao veliki deo opozicije i onda ste dobili još veći deo ljudi koji su nereprezentovani i nezadovoljni. Njihovo nezadovoljstvo se svakako akumuliralo tokom godina zbog čega dobijete ovavku jednu formaciju,ovakav jedan protestni pokret koji je istar i mlad i nasilan i nenasilan i radnički i srednjoklasni. Tako dobijete jedno mnoštvo raznoraznih ljudi, raznoraznih ideja – od ekstremne desnice do neke umerene levice. U Novom Sadu imate i nekoliko ljudi koji su poveli protest a koji dolaze iz radikalnije levice, iz krugova bliskih organizaciji. Mislim da će ovo biti poslednji protesti koji će se dogoditi u ovom protesnom ciklusu. Sledeći korak će zavisiti od toga kako će se država do kraja ponašati u ovim okolnostima, koliko će policija biti represivna i da li će uspeti makar deo energije da se kristališe u neku suvislu političku platformu i od strane koga.
2. Koliko je on bio građanski, a koliko protest desnice?
Ovo nije ni građanski protestni protest desnice – ovo je protest nečega što najpreciznije možemo nazvati jednim dosta širokim pojmom a to je mnoštvo.Ovoje popularni protest svakojakih ljudi koji izlaze iz svakojakih razloga na ulice, a čiji je kohezivni element jedno elementarno nezadovoljstvo političkom socijalnom i ekonomskom situacijom. Ovo, međutim, i dalje nije protest onih najobespravljenih. Njih eventualno možemo očekivati kada kriza koja će biti prouzrokovana globalnom pandemijaom, pokuca i na naša vrata. To će se po mojoj proceni dogoditi već na jesen a onda još dodatno pogoršati. To što se stiče dojam da su desne grupe vidljivije nego ostatak ajda kažemo građanski ili levo orijentisanih ljudi je stvar toga da su desne grupe u Srbiji, nažalost, mnogo organizovanije nego što je to slučaj sa nekim drugim grupama. Ovo svakako nije slučajno jer desne grupe mogu da računaju na logističku, finasisjku i drugu podršku od strane vlasti.To je vrlo važno naglasiti. Gotovo sve neofašističke grupe grupe koje se protive ili koje pokušavaju da grade političku agendu na temelju antimigrantske politike ili na temelju protivljenja bilo kakvom dogovaru oko Kosova su grupe koje imaju ozbiljnu finansijsku i logističku podršku i spolja i iznutra. Ovde dakle nije stvar u tome da je desnica po sebi bolje organizovana od nekih levih grupa zato što je domišljatija, pametnija , politički sposobnija. To je zato što je u interesu ove vlasti, koja ima ekstremno desnu prošlost, da ovakve grupacije postoje kako bi i ka unutra a pre svega i ka spolja komunicirali vrlo jednostavno poruku: da u Srbiji i dalje postoje opasne neofašističke tendencije koje jedino ova vlast može da kontroliše. Ja bih se čak i složio sa tim ali bi dodao jednu fusnotu. Ona jeste sposobna da ih kontroliše zbog toga što ih je ona i osnovala, zbog toga što ona ima kontrolu nad njima. Zadatak progresivaca sa levog spektra je u toliko teži – zbog toga što imaju sa jedne strane jednu, autokratsku desnu vlast, a sa druge strane imaju neofašističke grupe koje ta autokratska vlast hrani i podupire. Ovi protesti su ogolili tu spregu.
3. Da li je ovo početak stvaranja zajedničke opoziciono-građanske platforme za smenu ove vlasti?
Kao što sam već naglasio ovi protesti se ne mogu smatrati početkom, oni su i dalje deo prvog talasa. Ako govorimo terminima epidemije, ovo je drugi pik prvog talasa protesta. Prvi pik bili su protesti nakon napada na Borka Stefanovića u Kruševcu. Ako bih morao da dajem neke ocene, onda bih rekao da prvi talas neće biti dovoljan i da nakon završetka ovih protesta može eventualno dao usledi početak drugog talasa. Kada kažem drugi talas onda mislim na početak jasnije artikulisane političke platforme oko koje će se okupitii ili građanska ili desna ili leva opozicija. Ja sam pre dve ili tri godine kada su počeli i protesti protiv diktature a i nakon protesta koji su bili okinuti incidentom sa razbijanjem glave Borku Stefanoviću, mislio da ova vlast neće pasti pre kraja decenije koja je tek pred nama. Kada vidim šta se danas dešava mislim da ta decenija može i da se produži ukoliko se nastave protesti u koje se infiltriraju razne grupe i tako obeshrabruju ljude da se dalje politički organizuju.
4. Kako je moguće jednu takvu političku platformu administrirati?
Novu politilčku platformu jako je teško administrirati iz niza razloga. Jedan od najjočitijih je to što je politički kontekst u Srbiji takav da se na silu uspostavlja jedna bipolarna podela, jedna oštra podela između pristalica režima i njegovih protivnika. Kada imate jednu takvu podelu onda na ovoj strani protivnika režima dolazi do velikih poteškoća. Oni ne mogu da se ujedine oko jedne političke platforme zbog toga što ne napadaju režim sa istih pozicija. Uz to, često ne možete da raspoznate ko napada režim da bi se imitirao politički pluralizam, ako ga napada zato što zaista misli da on ne radi dobro . Vidimo da postoji politička platforma na desnici koja pokušava da gradi i svoj imidž i svoju vidljivost na antimigrantskoj politici sa jedne, i kosovskom mitu sa druge strane. Koliko ja vidim, ta se politika samo delimično primila među jednim malim delom ljudi u Srbiji. Na centralno levom i daljem levom političkom spektru, ne postoji za sada relevantna i suvisla politička organizacija ili politiička platforma koja bi mogla da okupi sve – od liberalnog centra ili levo liberalnog centra, do neke krajnje levice. Mislim i da građanska opozicija nema šanse da ostvari iole ozbiljniji politički rezultat i da okupi ljude oko progresivnih pozicija. Razlog tome je to što je građanska opozicija pre svega obrezla u floskularenju kojem se bavi već 20 godina. Ona je umnogome napustila pozicije mirovnog pokreta iz iz 90-ih godina iz kog je izrasla, i koji je ostao jedina svetla tačka građanske opcije u Srbiji. Nakon toga, ona je izgradila političku platformu koja dodatno pojačava socijalne i ekonomske nejednakosti. Zato joj ljudi sve manje veruju – pogotovo ne oni najugroženiji. Zbog toga mislim da je jedina politička opcija koja može pružiti jedan ozbiljan otpor ovakoj vlasti, leva opcija. Ona bi morala da bude opcija koja čvrsto stoji na svojim načelima antinacionalizma, socijalne pravde ,antifašizma, sekularizma i svim onim vrednostima koje su vodile stotinama godina unazad razne potlačene ljude da dođu do svojih prava i da makar malo poboljšaju svoj položaj.
5. Da li je virus korona šansa za levicu u svetu?
Virus korona može biti šansa za levicu ali kao i u svim krizama liberalnog centra, to može biti šansa i za desnicu. Ono što ne ide desnci na ruku, jeste to što da je korona malo skrenula pažnju sa tog talasa na kom je evropska desnicaplivala u poslednjim godinama,a toje antimigraciona politika. Sve manje ljudi je zabrinuto zbog migranata a sve više zbog oronulih zdravstvenih sistema i zbog neulaganja javno zdravstvo. Sve više ljudi postaje svesno toga da je država ta koja mora biti socijalno osetljiva i socijalno odgovorna. Zbog toga mislim da kriza izazvana pandemijom može više ići na ruku levici. Ono što ne ide na ruku levici, jeste to što je ona u prethodnim godinama, pogotovo u istočnoj Evropi, bila u nekoj vrsti defanzive ili ponovne pripreme da pokuša da pridobije poverenje onih najugroženijih koji su neretko, pa i u našem kontekstu davali podršku ekstremno desnim strankama. Zato levica mora da nametne jedan novi diskurs, da sve bolesti našeg zdravstva i naših obrazovnih sistema i društava uopšteno, pretoči u jednu političku platformu sa jasnim planom oko tog šta bi trebalo da bude uloga države u budućnosti. Ona mora objasniti ljudima da je važno imati jednu sigurnost koju može da obezbedi jedino država , ali ne ovakva, korumpirana, kriminalna, mafijaška država. Pitanje je dakle kako povratiti poverenje ljudi u koncept države, pa onda pokušati preuzeti je i etablirati se kao neko ko je u funkciji i službi naroda, pre svega onog obespravljenog i diskriminisanog naroda. To je sada zadatak za levicu koja je nažalost u Srbiji i dalje fragmentisana, malobrojna ali koja je u protekloj deceniji nadam se dovoljno sazrela da će u narednim mesecima a verovatno i u narednim godinama, moći da se stabilizuje. Ona će morati da obezbedi jedan masovni kontra – napad prema desnici koja je kao što smo videli i na ovim protestima, sve agresivnija, sve ažurnija, i sve finansijski i organizaciono konsolidovanija . Zadatak levice je dakle duplo teži nego ranije. Mi danas moramo da se borimo i protiv države i protiv neofašističkih elemnata pod patronatom države. Za to nam je potrebno strpljenje, hrabrost, srce i jedna ozbiljna politička strategija.
Centar za istraživanje u politici Argument
www.bitovik.org.rs
