Kada fasade postanu ventil bolesnog društva
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Tek kada čovek pogleda dokumentarni film „Zidovi govore“, do kraja sagleda razmere krize i u kakvom, zapravo, bolesnom društvu živimo. Fasade naših zgrada odavno su prestale da budu samo spoljni zidovi stambenih objekata; one su postale javni ventil preko koga pojedinci i organizovane grupe prazne svoje unutrašnje frustracije, agresiju i ideološke naboje.
Ta nekontrolisana potreba da se na tuđoj imovini ostavi trag svedoči o dubokoj društvenoj anomiji. Šaranje i nasilno oslikavanje zidova često se cinično pokušava podvesti pod „uličnu umetnost“, ali stvarnost je daleko sumornija.
Tema filma o grafitima i muralima s razlogom otvara ključna pitanja o stanju u Srbiji i regionu. Sama činjenica da bilo ko može doći i intervenisati na fasadama – bez ikakvog dogovora sa vlasnicima stanova i lokalnom zajednicom – ogoljava naš odnos prema zajedničkom prostoru.
Tu se neminovno postavlja pitanje: na koji način bi uopšte murali i grafiti trebali da se nađu na javnim površinama? Odgovor mora biti u jasnim pravilima: kroz javne i stručne konkurse, poštovanje urbanističkog sklada, izričitu saglasnost stambene zajednice i odobrenje nadležnih institucija, a ne kroz noćno samovlašće i političko markiranje teritorije.
Gde je tu odgovornost lokalne samouprave? Kada opštinske vlasti i komunalne inspekcije okreću glavu pred uzurpacijom zidova, one direktno urušavaju pravni poredak. Način na koji čuvamo ili prepuštamo propadanju sopstvene fasade predstavlja sliku našeg društva. Ako nismo u stanju da uvedemo red na zidovima svojih zgrada, teško možemo govoriti o uređenoj državi. Zidovi zaista govore – a njihova poruka je opomena pred kojom više ne smemo zatvarati oči.
