Požari u regionu i svetu: Kada sve u danu može da izgori
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Letnji meseci ponovo su pretvorili prostor nekadašnje Jugoslavije, jug Evrope i mnoge delove sveta u ognjeni pojas. Iznova svedočimo surovoj istini: sve ono što se gradilo, čuvalo i raslo decenijama, u samo jednom jedinom danu može da nestane u pepelu i dimu.
Kada se postavi pitanje o stvarnim uzrocima ovih katastrofa – da li su požari neumoljiva posledica globalnih klimatskih promena i ekstremnih suša ili, pak, plod ljudskog nemara, nebrige i sumnjivih interesa – na to pitanje se po pravilu teško dobija pošten i jasan odgovor. Zvanične institucije najčešće nude uopštene izgovore, prebacujući odgovornost na višu silu ili apstraktni faktor nesmotrenosti.
Ipak, najupečatljiviji je društveni kontrast koji ove vatrene stihije ogoljavaju. Dok šume gore, meštani u strahu brane domove, a vatrogasci vode nadljudske bitke sa vatrom, samo nekoliko kilometara dalje turisti nesmetano uživaju na plažama i u odmaralištima. Ta slika verno oslikava savremeni svet: potpunu anesteziranost i beg u privid bezbrižnosti, čak i onda kada se horizont iza leđa crveni od plamena.
S druge strane, donosioci odluka ostaju uobičajeno izmaknuti od svega. Njihovo prisustvo svodi se na protokolarne posete sa bezbedne distance, formalna saopštenja i naknadna obećanja pomoći kada je šteta već nepovratno načinjena. Nema stvarne prevencije, odgovornosti za zapuštenu civilnu zaštitu, niti svesti da se sa prirodom ne može beskonačno kalkulisati.
Požari zato nisu samo ekološki ili meteorološki problem. Oni su ogledalo poretka u kome su obični ljudi svedeni na ravnodušne posmatrače sopstvenog nestajanja, a oni koji upravljaju – na privilegovane posmatrače tuđe nesreće. Ako nas plamen koji guta sve pred sobom ne opomene na prolaznost i neodgovornost, postavlja se pitanje šta još treba da izgori da bismo se probudili.
