Dijana, Jaćimović i mi koji ćutimo
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Gledam tu ženu, Dijanu Hrku, kako jedanaesti dan štrajkuje glađu. Gledam i pitam se – šta ja, kao pojedinac, mogu da uradim za nju? Isto pitanje postavljam i kada čujem za autoprevoznika Jaćimovića, koji takođe štrajkuje glađu. Oboje su iscrpljeni, ali odlučni. Ispred njih stoje prolaznici, kamere, znatiželjni i podržavaoci. Ljudi dolaze, stoje, klimaju glavom, pokazuju da su „uz njih“. Ali zar je to dovoljno? Zar je prisustvo jedini oblik podrške koji znamo da pružimo?
Dok gledam te prizore, ne mogu da se otmem utisku da je ova vlast, od Ćace do Ćacilenda, odavno izgubila svaku vezu sa stvarnim životom ljudi. Oni koji bi trebalo da slušaju – ne čuju. Oni koji bi trebalo da reaguju – okreću glavu. Oni koji bi trebalo da nose odgovornost – kriju se iza PR izjava i praznih obećanja. I zato se pitam: da li su Dijana i Jaćimović zaista sami u svom protestu, ili smo mi ti koji smo ih ostavili same?
Ovo nije samo njihova borba. Ovo je pitanje dostojanstva svih nas koji smo se navikli da živimo u sistemu gde se mora gladovati da bi te neko primetio. Dijana i Jaćimović ne traže luksuz. Oni traže pravdu, poštovanje, elementarnu ljudskost. I zato, dok oni poste, mi moramo prestati da ćutimo.
Nije dovoljno da dođemo, stanemo i odemo. Potrebna je akcija – jasna, uporna, solidarna. Potrebno je da se organizujemo, da govorimo, pišemo, delujemo. Da ne prepustimo hrabre ljude njihovoj tišini i tuđoj nebrizi. Jer svaka glad koja je vapaj za pravdom – glad je i našeg dostojanstva.
Dijana, Jaćimović i mi koji ćutimo