Zelena Evropa, crna periferija: kada tranzicija isključuje građane
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Na današnjem vebinaru sa nemačkim ministrom Carstenom Schneiderom o klimi i pravednoj tranziciji, postavio sam pitanje koje se u evropskim institucijama retko čuje:
Šta znači „zeleno“, ako se u zemljama poput Srbije planira eksploatacija litijuma uprkos širokom građanskom otporu?
Evropska unija kroz Critical Raw Materials Act gura rudarenje ključnih sirovina – ali bez jasnog odgovora na pitanje: Da li se glas ljudi van EU računa, kada su posledice ekološke?
Zanimljivo je da ni građani u Nemačkoj ne osećaju da ih vlast čuje.
U debati su ukazivali na:
– Uništenje biodiverziteta i šuma, naročito borovih (Fichtenwald),
– Nedostatak skladišta za vetro i solarnu energiju, uz neregulisane profite baterijskih sistema,
– Pitanja energetske pravde – zašto građani plaćaju 28 centi za struju, dok dobijaju 8,3 centa za proizvedeni solarni kilovat?
– Kritike fotonaponskih sistema na plodnoj zemlji, umesto na krovovima i parking mestima,
– Zabrinutost zbog frackinga i hemikalija koje ostaju u zemlji,
– Frustraciju zbog nedostatka dijaloga i netransparentnih odluka – „Zašto vi tražite samo pitanja, a ne prihvatate predloge?“
Bez uključivanja građana – i u Nemačkoj i u Srbiji – tranzicija gubi svoju legitimnost.
Jer klimatska pravda ne sme postati nova forma nepravde. Ako je tranzicija nepoštena, ona više nije zelena – samo je politički prepakovana eksploatacija.
Zelena Evropa, crna periferija: kada tranzicija isključuje građane