Blog #Argument

Piše: Slobodan Martinović

Punih deset godina

Danas se navršava punih deset godina kako sam se iz mog rodnog Prijepolja sa porodicom preselio u Suboticu. Istinito napisa Žarko Laušević, „Godina prođe, dan nikad“.

Nikada nikome ne bih savetovao da posle četrdesete godine menja ekosistem u kojem živi. To je kao da biljku iščupate pa je posadite na drugom mestu.

Deset godina dobrovoljnog izgnanstva, niko me nije oterao. Bilo je kao zatvor, koji je dozovljvao osnovne životne potrebštine, ništa više. Sve se poklopilo sa Vučićem i SNS-om na vlasti.

Tek sam shvatio da život ne čine „veće mogućnosti“, kako to ljudi iz manjih mesta vole da kažu za veća mesta.

Subotica me nije prihvatila. Ona nikoga ne prihvata, tako se živi. Dugo sam se trudio dok nisam shvatio da nije problem u meni.

U Subotici sam došao do svog ja, osvestio da je čovek sam, kako god radio, čime se sve bavio, koliko god imao rodbine, kumova, prijatelja. Svi u različitim vremenskim razmacima pokažu svoje pravo lice. To je valjda tako, zlo „čuči“ u svima nama.

Nisu me zvali Prijepoljci i Prijepolje za ovih deset godina, ali nisu mi ni odmagali. Na čemu sam ih zahvalan. Nisma trebao, poštujem.

Dok za Bistričane to ne mogu kazati. Za ovih deset godina su se baš potrudili da mi svaku godinu zagoračaju u životu. Na njima sam osetio svu surovost srpskog karaktera.

Istraživajući svoju vertikalu došao sam i do rođaka sa Cetinja. Nemam čvrste dokaze ali čvrsto osećam da smo rođaci. Crna Gora je moja prapostojbina.

Upoznao sam druge narode, njihovu kulturu, i zaključio da smo svi isti iznutra, dok smo spolja Srbi, Mađari, Crnogorci, Hrvati, Bunjevci, Bošnjaci, itd. To se najbolje vidi na komšiluku, gde se gleda jesi dobar čovek ili nisi.

Upoznao sam i Srbe iz BiH, Hrvatske, Crne Gore. Ne daj bože da Srbi žive u nekom svom „srpskom svetu“.

Pesma kaže „stižu i četrdesete“, kakve četrdesete stižu šezdesete.

Centar za istraživanje u politici Argument