Kako se raskol Evrope još može sprečiti
Gostujuća objava Liane Fik
Liana Fik, rođena 1987. godine, je menadžer programa za međunarodnu politiku u Korber fondaciji u Berlinu sa fokusom na Rusiju i Istočnu Evropu.
Izvor: https://www.spiegel.de/…/diplomatie-in-kriegszeiten-wie…
Što duže traje Putinov napad na Ukrajinu, to su razdori između zapadne i istočne Evrope jasniji. Nemačka i Francuska moraju učiniti više da povrate svoj kredibilitet.
Nova linija podele između Istoka i Zapada u EU – posebno između Nemačke i Francuske s jedne strane i Poljske i baltičkih država s druge – više ne ide duž pitanja da li Rusija vodi imperijalističku politiku. To je sada konsenzus. Ali to ide u skladu sa reakcijama na ovu politiku.
Postojala je mala prilika odmah nakon izbijanja rata kada su istočne i zapadne zemlje članice bile na istoj talasnoj dužini. U stanju šoka nakon ruskog napada, nakratko, sve “Kasandre” su se plašile najgoreg. Pre toga, Poljska i Baltičke države su bile poznate kao “Kasandre”: uvek su prizivale katastrofu i nisu ih drugi shvatali veoma ozbiljno.
Ali kada je uspešan otpor Ukrajine sprečio pretnju da Rusija maršira do granice sa Poljskom, Evropljani su se vratili na svoj stari način razmišljanja. Francuska i Nemačka žele da Ukrajina stoji i brani se i spreče pretnju eskalacije sa Rusijom. Vide nekoliko opcija – kao što su primirje i pregovori – kako bi se rat mogao završiti. Ne misle da je pobeda Ukrajine najizglednija opcija.
Za Poljsku i baltičke države je egzistencijalna potreba da Ukrajina pobedi i da Rusija ne predstavlja pretnju njima i Evropi. Uvereni su da će u suprotnom biti sledeći. Čini se kao da su se vratili u ulogu “Kasandre”: oni se zalažu za pobedu iz egzistencijalnog straha – a odgovor je „razboritost“ i „hladne glave“, barem tako Berlin hvali svoju politiku.
Razlike u dosadašnjim reakcijama Istoka i Zapada vide se i u količini pružene vojne i druge pomoći. Poljska i baltičke države spremne su na sve da garantuju pobedu Ukrajine. Zajedno sa Velikom Britanijom i SAD prednjače na listi onih koji pružaju najveću vojnu, finansijsku i humanitarnu pomoć Ukrajini po bruto društvenom proizvodu (u periodu od kraja januara do početka maja 2022. godine, kako je izračunato Instituta za svetsku ekonomiju Kil, bez uključivanja podrške EU).
Nemačka i Francuska su ispred u apsolutnom iznosu, ali zaostaju za Poljskom i baltičkim državama po bruto domaćem proizvodu. Iako je za Nemačku i Francusku poželjno, za njihovu bezbednost nije bitno da Ukrajina pobedi – one samo ne smeju da izgube. Na istoku se stiče utisak da Berlin i Pariz ne čine sve što je moguće da pomognu Ukrajini da pobedi, a ne samo da preživi.
Gubitak poverenja između Nemačke i Francuske s jedne strane i Poljske i baltičkih država s druge postaje sve jasniji: svake nedelje Poljska kritikuje nedostatak nemačkih isporuka kao deo razmene prstenova, u kojoj Makron govori. Pošto je Rusija ponižena ili gde Italija kruži, nekoordinisani planovi za primirje, pukotine se produbljuju.
I to je opasno. Prvo, to slabi Evropsku uniju: što je u Varšavi i baltičkim državama jači utisak da Pariz i Berlin nisu pouzdani partneri po pitanjima bezbednosti, to se više orijentišu na London i Vašington. Ovo je problem ako Evropa želi da ispuni svoju tvrdnju da stane na svoje noge kada je u pitanju dugoročna odbrana – ali neke države članice nemaju poverenja u Berlin i Pariz. Čineći to, Makron podriva sopstveni san o evropskom suverenitetu. Gubitak poverenja imaće dalekosežne posledice po obe države.
