Piše: Slobodan Martinović
Šta činiti
Iz ugla neostrašćenog građanina, koji posmatra dijalog vlasti i opozicije, dijalog deluje očajno. Imamo vlast koja po svim kriterijumima dobre uprave treba da bude smenjena. Na drugoj strani opozicija mutira brže nego virus korona, tako da ne znamo koji soj je opasniji od koga. Tu su i mediji, u službi privatnih interesa i kapitala, koji ekstremno zagađuju prostor zdravog razuma.
Ideja o predizborima u opoziciji je glupa i naivna, tehnički neizvodljiva. Javne ličnosti, koje predlažu takvu ideju a nemaju iskustva u organizovanju jedne političke organizacije, ne bi trebali da zbunjuju javnost koja je ionako sluđena.
U red tako glupih ideja ubrajaju se referendum za izborni proces, ministarstvo za izbore, nacionalna frekvencija za opoziciju, itd. Opozicija se svačim bavi osim stvaranja organizacine infrastrukture i mobilisaanjem građana. Umesto da se obraćaju nama koji apstiniramo, 40 % biračkog tela, oni se uporno obraćaju Vučićevom izbornom korpusu.
Gledam sinošnji Utisak, sve isto kao kada su pre par godina Šapić i Jeremić debatovali, samo što su tada bili u Demokratskoj stranci. Uzimam ih kao primer jedne matrice u kojoj su ljudi koji godinama zauzimaju prostor javnog života, nudeći nam se kao donosioci odluka. Niti više mogu da ih slušam, niti gledam. Tu je bio novinar iz beogradske čaršije, koji je po malo palio i gasio debatu.
Šta činiti? Najbliži sam odluci da pobegnem jer smo u zatvoru kojim upravljaju pojedinci iz Beograda, bez obzira na stranku, pokret, organizaciju civilnog društva, sa Vučićem na čelu, uz medijski kapital.
