Piše: Slobodan Martinović
“Od livado rosna travo”
Život je izbacio, kao strujna sklopka, stanje koje organizam ne može u svom sadržaju više da podnese. Vraćamo se na livadu. Od početka. Oranje, setva, obrada, žetva, branje plodova. Otuđili smo se od sopstvenog mikrokosmosa, lokalne zajednice, koju je potrebno iznova upoznati. Ostavimo po strani Kineze, EU, Ruse, Amere i ostale.
U brzini vremena zaboravili smo da postojimo kao ličnosti. Otuđili smo se od naših reka, planina, pretvorili smo se u obične plastične kese koje svakog dana bacamo u prirodu. Život nam je postao jedna velika deponija.
Pričamo o nekom razvoju a Srbija je na nivou kanalizacije. Nema lokalne zajednice koja nema problema sa upravljanjem otpadom. Sa druge strane prave se neki planovi koji ne definišu probleme, služe zapslenima, ekspertima, da opravdaju platu ili honorar za posao koji nema svrhu.
Željni smo pravog znanja, biologije, matematike, fizike, hemije. Zato je povratak livadi lek. Svet je pokazao globalnu neorganizovanost, sebičnost, prepun lidera diktatora koji liče pre na “lude” nego na normalne ljude.
I zato: “Oj livado rosna travo”.