Piše: Slobodan Martinović

Autobus

Vraćajući se sa Zadušnica  iz zavičaja, u autobusu za Beograd, jedna naizgled zanimljiva priča pretvorila se u mučan razgovor. Prevoznik nije išao auto-putem već Ibarskom magistralom. Apsurd, prevozniku je bitan broj putnika, a ne da isti brže i sigurnije stignu.

Razgovor sa putnicima oko mene bio je zanimljiv, dok se nismo dotakli teme četnika i partizana. Konkretno Vuka Kalaita i pokolja na Kitonji, gde je dotični sa ekipom zaklao 12 Srba seljaka iz sela Bistrice. Povod za ovaj zločin bilo je ubistvo Kalaitovog zeta u Bistrici dok je kopao kukuruz. Njege je neko ubio, slušao sam razne priče, čitao literaturu ali nisam saznao ko ga je tačno ubio. Među zaklanima na Kitonji bio je i moj rođak koji je izneo balon rakije na brdo gde je i zaklan.

Od pre nekog vremena Vuku Kalaitoviću podigli su spomenik na Zlataru neki ljudi u ime nekog promišljanja. U toku razgovora pokušavao sam sa sagovornicima objektivno da sagledamo činjenice na istorijski period, ali sam bio preglasan jer je četnika i četnikuša u autobusu bilo više. Lično smatram da Vuk Kalaitović ne zaslužuje nikakv spomenik, nigde ni na kom mestu.

Dominantan negativan odnos sagovornika bio je i prema migrantima, gde sam opet ostao u manjini. Pa sam se prosto upitao koliko prikrivenih fašista, rasista ima među nama.

Mi koji drugačije mislimo ne smemo se povlačiti pred takvima.

Autobus

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial