Poslednji pozdrav mom drugu, bratu i komšiji Zecu
Kažu da čovek istinski ode tek onda kada ga zaborave oni koji su ga voleli. Moj drug, moj brat i komšija Mirsad – Zec, otišao je danas na neko bolje mesto, ali je za sobom ostavio lekciju o dostojanstvu kakva se retko sreće.
Pre samo mesec dana, onako ljudski i neposredno, rekao mi je: „Slobo, nemoj da se prepadneš kada vidiš na mrežama da sam umro.“ Pripremao je mene, a sam se borio sa najtežim. Ta rečenica, ta briga za moje srce dok se njegovo gasilo, opisuje kakva je dušina bio.
Poslednji put kad smo se čuli, pre manje od dvadeset dana, napisao mi je: „Jesam komšo, bolje sam. Hvala ti.“ I u tim teškim trenucima, dok su se gubici nizali jedan za drugim, on je nalazio snage da se zahvali i da misli na druge.
Ove dve godine su nam svima odnele previše. Danas smo izgubili još jedan veliki deo naše ulice, našeg detinjstva i naše svakodnevice.
Porodici Sadiković, mojim dragim komšijama, izjavljujem najiskrenije saučešće. Delimo ovaj bol, ali i ponos što smo ga imali za brata i prijatelja.
Počivaj u miru, dobri moj komšo. Nisi nas prepao, samo si nas beskrajno rastužio, ali ćemo te pamtiti onakvog kakav si bio – hrabar i pažljiv do poslednjeg daha.
Poslednji pozdrav mom drugu, bratu i komšiji Zecu