Blog Argument

Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)

Država kao privatni posed: Između policijskog pendreka i političke trgovine

Živimo u vremenu u kojem se granica između države i privatnog poseda potpuno istopila. Kada jedan sistem prestane da služi narodu i počne da služi isključivo održanju moći, prva žrtva je uvek istina, a odmah za njom – bezbednost.

Trgovina tragedijom i „slučajne“ informacije

Nema strašnije potvrde o privatizaciji države od trenutka kada najviši funkcioneri počnu da iznose neproverene, senzacionalističke informacije o ličnim tragedijama, poput one na Filozofskom fakultetu. Kada se smrt mlade devojke koristi kao moneta za potkusurivanje u javnom prostoru, bez trunke pijeteta prema porodici i istini, država prestaje da bude zaštitnik. Ona postaje lešinar koji se hrani tragedijom kako bi skrenuo pažnju sa sopstvene odgovornosti. Reći olako da je neko „ubijen“, dok institucije ćute ili mucaju, dokaz je da informacije više nisu javno dobro, već alat za manipulaciju strahom.

Fakultet kao ratište, student kao meta

Vrhunac apsurda i opasnosti dostiže se kada ministri, oni koji bi trebalo da garantuju red i mir, otvoreno daju legitimitet nasilju. Izjave da „policija ima pravo da tuče“ ili zastrašivanje roditelja porukama da im se deca „neće vratiti živa sa blokada“ nisu ništa drugo do objava rata sopstvenoj mladosti. To više nije jezik demokratije. To je jezik okupatora. Poruka je jasna: „Vaše dete nije slobodan građanin koji misli, već potencijalna meta ako se usudi da naruši mir našeg privatnog poseda.“ Fakulteti, umesto da budu hramovi znanja, postaju u ovoj retorici opasne zone, a studentski bunt se tretira kao terorizam.

Orban, izbori i magla partnerstva

Dok se unutar zemlje seje strah, na spoljnom planu gledamo jeftinu pozorišnu predstavu. Igra sa Orbanom, gde se više ne zna ko je kome saveznik, a ko koga koristi za unutrašnje potrebe pred izbore u Mađarskoj, služi samo jednom cilju: stvaranju magle. U toj magli, dok se lideri tapšu po ramenima zarad par procenata glasova, običan čovek ostaje dezorijentisan. Ko je protiv koga? Šta je nacionalni interes, a šta privatni dogovor dva „vlasnika“ država?

Zaključak

Privatizacija države uvek završava na isti način – ogoljenom silom i prezirom prema životu. Kada država postane „moje“, a ne „naše“, onda su i fakulteti „moji“, i policija je „moja“, a vaša deca su samo smetnja na putu ka sledećoj izbornoj pobedi.

Pitanje koje ostaje nije samo dokle će ovo trajati, već koliko ćemo još tišina prodati za prividni mir, dok nam se deca kući vraćaju sa modricama, a institucije sa mrljama koje nikakva izborna pobeda ne može oprati.

Da li smo mi građani ili inventar u privatnoj državi?