Biodiverzitet kao uslov razvoja: Može li priroda da bude merilo ekonomskog napretka?
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Razvoj infrastrukture, industrije i poljoprivrede po pravilu se slavi kao nepobitan znak ekonomskog napretka. Ipak, jedno ključno pitanje ostaje u zapećku javnih politika: šta se zapravo dešava sa prirodom dok razvijamo društvo? Zaštita biodiverziteta ne sme počinjati tek kada bageri završe posao i kada je nepopravljiva šteta već napravljena. Potreban nam je korenit preokret – da stanje ekosistema postane merilo i polazna osnova za svaku odluku o tome gde, kako i koliko gradimo.
To podrazumeva redovan, standardizovan i javno dostupan monitoring biodiverziteta i ekosistemskih usluga, uz njegovo obavezno unošenje u prostorno planiranje. Ukoliko podaci pokažu ozbiljno ugrožavanje staništa, projekat ne mora nužno biti zaustavljen, ali mora biti preispitan, modifikovan ili izmešten na drugu lokaciju.
Evropska iskustva potvrđuju da to nije utopija. Nemačka decenijama primenjuje strogu hijerarhiju: šteta se najpre mora izbeći, zatim umanjiti, a tek na kraju kompenzovati. Velika Britanija je otišla korak dalje kroz zakonski princip Biodiversity Net Gain, koji obavezuje investitore da nakon gradnje ostave prirodu u merljivo boljem stanju nego što su je zatekli.
Zašto je ovo presudno za Srbiju? Zato što se zaštita prirode kod nas još uvek svodi na pojedinačne sporove i birokratske procene. Potrebna nam je jedinstvena, transparentna slika stanja ekosistema na nivou cele zemlje. Odgovorna razvojna politika ne bira između ekonomije i životne sredine. Ona ih mudro povezuje: obezbeđuje investicije, ali čuva prirodni kapital od koga zavisi opstanak budućih generacija. Vreme je da pitanje više ne glasi samo koliko možemo izgraditi, već šta nam priroda poručuje da je dugoročno održivo.
