Dve vertikale
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Četvrti septembar za mene nije samo datum. To je tačka u vremenu u kojoj su se ukrstile dve vertikale mog života.
Jedna od njih bila je ona koju sam godinama gradio sam. Svojim radom, odlukama, izborima, uverenjima, planovima i pokušajima da životu dam neki smisao i pravac. To je bila moja vertikala — ono za šta sam verovao da mogu da kontrolišem, menjam i oblikujem.
Druga vertikala nije bila moja. Nju mi je život servirao.
Nisam je birao, nisam je planirao i nisam mogao da utičem na njen tok. A onda su se, jednog četvrtog septembra, te dve vertikale ukrstile.
Taj susret bio je nemilosrdan.
Postoje trenuci u životu kada čovek nema vremena da razmišlja šta je ispravno, šta je moglo drugačije i zašto se nešto dogodilo baš njemu. Nema strategije, nema plana, nema rezervne opcije. Ostaje samo instinkt da se skloniš u sebe, da se skupiš i pokušaš da preživiš.
Ako možeš.
Ja sam preživeo.
Hvala Bogu.
Ali preživeti ne znači da posledice nestanu. Neke ostanu dugo, nekada mnogo duže nego što bismo želeli. Čovek nastavi da živi, radi, razgovara, planira, smeje se, susreće ljude… Spolja možda sve izgleda normalno. A unutra ostaje jedna tačka koju ne možeš jednostavno da izbrišeš.
Četvrti septembar je za mene upravo takva tačka.
Paradoks je u tome što sam oduvek verovao u istinu. Verovao sam da čovek treba da zna, čak i kada je istina teška. Istina je, po meni, bolja od laži, jer samo ono što znamo možemo da razumemo i sa čim možemo da se suočimo.
Ali tog četvrtog septembra nešto se promenilo.
Počeo sam da volim istinu malo manje.
Ne zato što sam prestao da verujem u njenu vrednost, već zato što sam se pitao: Zašto baš ja moram da saznam svaku istinu?
Postoje istine koje oslobađaju.
Postoje i one koje prvo sruše čoveka, pa ga tek onda nateraju da ponovo sastavlja sebe.
Možda je upravo to ono što život radi. Ne pita nas uvek jesmo li spremni. Ne čeka da završimo svoje planove, da ojačamo, da rešimo prethodne probleme. Jednostavno nam pošalje nešto što nismo očekivali i ukrsti našu vertikalu sa svojom.
I tada shvatimo koliko je malo toga zapravo pod našom kontrolom.
Dve vertikale se mogu ukrstiti samo jednom. Ali posledice tog ukrštanja mogu trajati godinama.
Danas, kada pogledam unazad, ne želim da taj četvrti septembar bude samo datum bola. Želim da bude i podsećanje da čovek može da preživi ono za šta je mislio da neće moći.
Ne vraćam vreme.
Ne menjam ono što se dogodilo.
Samo pokušavam da uklonim posledice, jednu po jednu.
Možda je to i suština preživljavanja — ne vratiti život u stanje pre udara, već naučiti kako da nastaviš da živiš sa onim što se dogodilo.
Jer naše dve vertikale nisu uvek paralelne.
Ponekad se ukrste.
Ponekad nas taj susret zaboli.
A ponekad tek mnogo kasnije shvatimo da smo, uprkos svemu, ostali uspravni.
