Osvrt na diskusiju o Samarjanki: gde prestaje dijalog, a počinje monolog?

Blog Argument

Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)

Pišem pod utiskom razgovora o susretu Isusa i Samarjanke iz Jevanđelje po Jovanu. Tema koja bi trebalo da otvori prostor za razmišljanje o veri, identitetu i društvenom položaju žene, pretvorila se u nešto drugo — u trenutak u kome je dijalog počeo da ustupa mesto monologu.

Moje insistiranje da se podatak o „pet muževa“ prihvati kao deo njenog životnog iskustva nije imalo za cilj ni osudu ni moralizaciju. Naprotiv, pitanje koje smatram važnim jeste: da li, u želji da izbegnemo etiketu „grešne žene“, zapravo brišemo njenu složenu životnu priču? Ako se njena biografija prilagođava savremenom narativu kako bi bila „prihvatljivija“, postoji rizik da je ponovo svedemo na objekat — ovaj put ideološki podoban.

Drugo pitanje tiče se same dinamike razgovora. Kada se više glasova usmeri ka jednom, a prostor za odgovor se sužava, teško je govoriti o dijalogu. Nije problem u neslaganju — ono je poželjno. Problem nastaje kada argument ustupi mesto etiketi, a razmena mišljenja postane nadglasavanje. U tom trenutku, čak i plemenite ideje gube svoju snagu.

Na kraju, ostaje pitanje svrhe: da li razgovaramo da bismo bolje razumeli tekst i jedni druge, ili da bismo potvrdili već zauzete pozicije? Susret Samarjanke i Isusa nije priča o savršenstvu, već o prepoznavanju i promeni. Upravo zato zahteva otvorenost, a ne zatvorenost.

Ako želimo prostor slobode, onda on mora podrazumevati i spremnost da čujemo ono sa čim se ne slažemo. U suprotnom, rizikujemo da, boreći se protiv isključivosti, neprimetno stvorimo njen novi oblik.

Osvrt na diskusiju o Samarjanki: gde prestaje dijalog, a počinje monolog?