Iksan i čudo zavičaja

Blog Argument

Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)

Postoji reč koju retko koristimo, a u sebi nosi mnogo više od običnog „čovek“. Ta reč je iksan. Čudo je iksan — biće koje odlazi da bi shvatilo gde pripada, koje traži daljinu da bi razumelo blizinu.

Bio sam u zavičaju. Prošao sam svojom ulicom, onom koja me je naučila prvim koracima i prvim pitanjima. Zastao sam kod groba prijatelja — tišina koja govori više od svih razgovora koje smo nekada vodili. Posetio sam i grobove predaka, mesta gde vreme stoji, a sećanje ne prolazi. Obišao rodbinu, imanje. Sve je bilo tu, isto i drugačije u isto vreme.

I tada se javlja pitanje: zašto iksan napušta svoj zavičaj?

Možda zato što veruje da su negde drugde lepše livade, šire ulice, sigurniji putevi. Možda zato što misli da će tek daleko od sebe pronaći sebe. I odlazi — noseći u sebi sliku mesta koje još nije razumeo.

Ali postoji i jedna istina koju iksan retko priznaje: na nekom drugom mestu, daleko od zavičaja, može da dođe do samog sebe. To je možda i jedina korist odlaska — susret sa sobom bez buke poznatog sveta.

A onda, kada se vrati, vidi ono što ranije nije umeo da vidi.

Zavičaj postaje lep tek kada ga izgubiš iz svakodnevice. Tek kada odeš, počinješ da razumeš ono što ti je bilo pred očima. Boje postaju dublje, uspomene jasnije, ljudi važniji.

Iksan često kasno shvati — nije problem što je otišao. Problem je što nije znao gde je bio dok je bio tamo.

Zavičaj nije samo prostor. To je osećaj koji te prati, čak i kada misliš da si ga ostavio. On te sačeka u tišini groblja, u pogledu rođaka, na pragu stare kuće. I tada razumeš: nisi ti napustio zavičaj, već si ga poneo sa sobom.

Čudo je iksan — jer uvek traži dalje, a smisao nalazi u onome odakle je krenuo.

Iksan i čudo zavičaja