Burek kod Mićka

Blog Argument

Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)

Ako bi neko danas sproveo sociološki eksperiment i pokušao da objasni političku stvarnost Srbije kroz nekoliko scena, dobio bi gotovo nadrealnu sliku: predsednik države kod Mićka, u polušaljivoj atmosferi, sa Viktorom Orbanom, jede burek pred kamerama kao da je to diplomatski gest nove epohe. U istom danu, navijači Partizana masovno trče na aerodrom da dočekaju “Mesiju” – Željka Obradovića – kao da sportska legenda može da ispuni emocionalnu prazninu nastalu u društvu koje je izgubilo osećaj normalnosti.

A onda — potpuni paradoks. Poslanici seku ogradu da bi ušli u sopstvenu Skupštinu. Slika koja podseća na politički teatar, a zapravo je dokaz institucionalnog raspada: institucija koja treba da bude simbol demokratije pretvara se u kulisu za reality epizodu.

I dok sve to prolazi kao još jedan dan u domaćim medijima, studenti i građani već godinu dana uporno ponavljaju isto pitanje: “Gde je pravda?” Na ulicama, u tišini, uporno, bez spektakla, bez bureka i kamera. Oni su jedini kontinuitet ozbiljnosti u državi u kojoj je sve ostalo pretvoreno u zabavu, provokaciju ili performans.

Ovi kontrasti govore da živimo u paralelnim stvarnostima. U jednoj – vlast kreira slike koje treba da deluju opušteno, prijateljski i neozbiljno, da bi prikrile ozbiljnost problema. U drugoj – građani pokušavaju da vrate elementarna pravila igre: odgovornost, pravdu, istinu, institucije.

Problem nije što Vučić jede burek, što navijači vole svog trenera ili što političari izvode performanse. Problem je što je sve to postalo važnije od pitanja na koja država i društvo nemaju odgovor.

Zato pitanje nije u kom svetu živimo, nego koliko još dugo možemo da pristajemo na ovu podeljenost stvarnosti — jednu za vlast, jednu za narod.