NIS, politička odluka i pravno dejstvo: šta zapravo znači „rešenje“?
Kad god se u Srbiji otvori pitanje NIS-a, priča se vraća na isto mesto: svi znamo da je postojeći aranžman štetan, da je napravljen pod pritiskom, u lošem trenutku i u još lošijim okolnostima. Svi znamo i da Srbija gubi — finansijski, resursno, strateški i politički. Ali kad se postavi pitanje rešenja, odgovori nestaju.
Zašto?
Zato što rešenje ne može biti tehničko. Ono mora biti politička odluka sa pravnim dejstvom.
Šta to zapravo znači?
Politička odluka znači da se neko mora usuditi da preseče:
– da li Srbija ostaje u postojećem aranžmanu,
– da li traži reviziju,
– da li ulazi u sukob s Moskvom,
– da li se oslobađa zavisnosti,
– ili nastavlja da glumi neutralnost dok plaća cenu koja je sve veća.
To je političko pitanje, jer zavisi od odnosa snaga, međunarodnog pritiska i unutrašnjeg straha. U Srbiji se danas ne zna ko bi takvu odluku doneo — ko ima autonomiju, hrabrost i kapacitet. Vučić sigurno neće, jer bi svaki put zahtevao konflikt, a konflikt je nešto što on izbegava više nego što izbegava odgovornost.
Pravno dejstvo znači da politička odluka mora da se pretoči u dokument: ugovor, reviziju ugovora, raskid, kompenzaciju, arbitražu, međudržavni sporazum, zaštitnu klauzulu, plan tranzicije.
Drugim rečima, pravna država mora da radi svoj posao.
A kako pravna država da radi kad je politička volja u Srbiji i dalje u strahu — spolja i iznutra?
Dva straha: jedan politički, jedan lični
O ovom pitanju se retko govori otvoreno, ali suština je jednostavna:
- Politički strah je od SAD.
Ne zato što SAD nešto traže, već zato što vlast u Srbiji nikada nije naučila da razgovara sa njima bez kompleksa ni inferiornosti. - Lični strah je od istoka.
U autoritarnim sistemima, odnosi se ne grade diplomatiijom nego ličnim lojalnostima.
I zato su političke odluke kod nas zamrznute — jer nisu utemeljene u institucijama, nego u ličnim traumama i obračunima.
Tu negde dolazimo i do bizarnog pitanja: kako se Milorad Dodik nagodio sa SAD?
I još važnije:
da li je to uradio bez saglasnosti Putina — ili baš uz saglasnost?
Ako je uradio bez Moskve, onda smo na pragu tektonskih promena koje još ne vidimo.
Ako je uradio uz Moskvu, onda je jasno da se u regionalnoj politici vodi paralelna igra — jedna za javnost i jedna u pozadini.
U oba slučaja, Srbija je slepa tačka.
Niko je ne pita, niko je ne konsultuje i niko je ne uključuje.
Mnogo nepoznatih — ali jedan poznati gubitnik
Ono što znamo jeste da Srbija pod Vučićem gubi na svim poljima:
– politički (nema saveze, nema strategiju)
– ekonomski (prodaja resursa bez kontrole)
– pravno (institucije se drže sklonjene)
– energetski (zavisnost, ne plan)
– nacionalno (odlivi ljudi, odlivi interesa)
Jedini stabilni interes ove vlasti jeste vlast sama.
Ni reforme, ni strategija, ni partnerstva, ni javno dobro — samo opstanak.
I zato ne može da donese političku odluku o NIS-u.
Svaka odluka ima cenu, a vlast želi samo one odluke koje imaju korist.
Dokle tako?
Dok ne shvatimo da država koja nema političku odluku — nema ni pravni okvir, ni strategiju, ni suverenost.
NIS nije samo pitanje energetike.
Nije čak ni pitanje Rusije.
To je pitanje: da li Srbija može da donese jednu ozbiljnu odluku uopšte?
Dok institucije ne budu jače od jednog čoveka, odgovor će biti isti — ne može.
A dok god ne može, gubiće.
Ne zbog pritisaka, ne zbog Moskve ili Vašingtona — nego zbog sebe.
