Ćacilend kao ogledalo društva
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Mi smo loš narod kada nam se dešava „Ćacilend“ — kada se puštaju pesme dok majka oplakuje svog sina. Ta slika nije samo sramota pojedinaca koji su pevali, nego ogledalo društva koje je izgubilo meru bola, stida i dostojanstva. U zemlji u kojoj se tragedija pretvara u zabavu, a tuga u pozadinsku buku, teško je govoriti o napretku, tradiciji ili moralu.
Divim se toj ženi, jer u njenom dostojanstvu ima više istine o Srbiji nego u svim govorima političara zajedno. Mada, mislim da to nije samo njena borba — to bi trebalo da bude borba svih nas. Borba da povratimo empatiju, da prestanemo da okrećemo glavu od nepravde i da se setimo da iza svake tragedije stoji čovek, ne medijski sadržaj.
Da li je to srpstvo? Da li je to Sveti Sava, te slave koje slavimo dok se međusobno ponižavamo i vređamo? Ako je naš nacionalni identitet sveden na prazan ritual, na pesmu preko bola, onda smo izgubili i ono malo moralnog kompasa što nam je preostalo.
Radikalski mentalitet naroda gori je od svake politike, jer proizvodi tihu saglasnost s lažima i nepravdom. On ne traži istinu, već poslušnost. Ne traži odgovornost, već idola. Dok Aco Srbin putuje po belom svetu i laže kako zine, mi kod kuće pristajemo na sve — ćutimo, pravdamo, i zavaravamo se da je to patriotizam.
Ćacilend nije samo događaj. On je simbol našeg moralnog pada, trenutak kada smo izgubili granicu između tuge i spektakla. Ako iz toga ne naučimo ništa, onda zaista i jesmo loš narod — ne zato što smo rođeni takvi, nego zato što smo prestali da se borimo da budemo bolji.
Ćacilend kao ogledalo društva