Utisak: Novi Sad
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Krenuo sam sa studentima peške do Novog Sada. Na putu do Bačke Topole osetio sam ono što se retko sreće — tišinu koja govori više od parola. Nije to bio običan hod, već korak kroz godine nakupljenog nezadovoljstva, dostojanstva i nade. Hodanje je postalo čin otpora, ali i oblik povezanosti među ljudima koji još veruju da promene nisu samo reč iz udžbenika.
U Novom Sadu sam dočekao studente. Umorni, ali ponosni. Neki su ćutali, neki se smejali, neki plakali. Svako je u sebi nosio deo priče o zemlji koja je istovremeno iscrpljena i probuđena. Sutradan, na komemorativnom skupu, emocije su bile pomešane — polet i entuzijazam, tuga i bes, bol i seta. Sve to u jednom dahu. Kao da je cela zemlja pokušala da izgovori ono što dugo nije smela.
Ne znam kako, ali osećam da ovo mora da uspe. Ne zbog ideologije, već zbog života koji više ne sme da bude talac beznađa. Promena režima nije samo političko pitanje — to je pitanje dostojanstva, poverenja i smisla zajedništva. Ova generacija studenata možda nema svu moć, ali ima ono što je važnije: moralnu snagu da stane i kaže „dosta“.
U vremenu kada se sve meri rejtingom, novcem i lažnim analizama, njihov hod bio je mera ljudskosti. Novi Sad je tog dana bio više od grada — bio je svedok početka nečeg što bi moglo da promeni tok ove zemlje.
Utisak: Novi Sad