Blog #Argument
Piše: Slobodan Martinović
Mala priča o Brani: Prijepoljac
Kako čovek stari sve više analizira sopstvenu vertikalu. Nismo birali roditelje, mesto rođenja, državu. Znam da mi je otac iz Bistrice, između Prijepolja i Nove Varoši, sa trinaest godina otišao na zanat u Sarajevo. Prva generacija kvalifikovanih radnika, kada se otvorila Livnica u Prijepolju došao iz Sarajeva. Poslovođa na visokim pećima. Znam da su Martinovići na tom prostoru blizu dvesta godina i da je Petar došao iz Crne Gore. Sve poštujem. I Crnu Goru, Bistircu, Tursku, Srbiju.
Ja sam rođen u Prijepolju. Pošto život nema reprizu a broji se ono što si proživeo, zahvalan sam Prijepolju na zdravom okuženju i pravilima prema kojima smo se kao deca upravljali. To me je formiralo. U tim godinama čovek se i formira kao ličnost, usvoji pravila igre koja ostaju za celi život.
Setim se Brane na Mileševci, mahale na Brijegu u ulici Izeta Čavića, starog bioskopa i nadimka Brajtner, zbog slova R kojeg zapinjem, glavne džamije u centru grada u blizini koje sam rođen.
Setim se svake nedelje kada sam išao u Manastir Mileševu na “debatu sa Nemanjćima”.
Pošto je spasenje dar od boga i ono je lično a ne kolektivno, moj identitet je Prijepoljac.
