Intervju sa Danielom Draganom Stojanovićem, Adventist Study Center, Jerusalem, Israel, Studirao etiku, teologiju, muzikologiju i filozofiju vaspitanja. Rodom iz Niša.
Sukobi u Izraelu.
Intervijuiše: Slobodan Martinović, Argument, www.bitovik.org.rs
Iz teoloških razgovora svakog petka koji vodi profesorica Zorica Kuburić, Centar za empirijska istraživanja religije Novi Sad, proisteklo je i poznanstvo sa Danielom Stojanovićem rodom iz Niša koji živi u Jerusalemu, sa kojim vodim intervju.
Danijel Stojanović: Pre nego što odgovorim na postavljena pitanja, želeo bih da dam jednu preliminarnu izjavu o mom pogledu na zbivanja vezana za državu Izrael. Spadam u one koji posebno vole Izrael i Jevrejski narod, bez da bilo koga zapostavim. Meni su svi ljudi dragi. Jako sam srećan što imam čast i prednost da budem Nišlija, i rado se sećam najlepših godina mog detinjstva u tom gradu. Ipak, u isto vreme volim sve ljude, bez obzira na njihovo poreklo. Jedan tekst iz Biblije mi omogućava da preciziram moj stav. Apostol Petar je u svom susretu sa Kornelijem u gradu Ćesariji, koji je od prilike oko 60 km severno od Tel Aviva, izgovorio posebno značajne reči o Božjem stavu prema ljudima i stavio do znanja da Bog nikada ne upotrebljava diskriminaciju u svom ponašanju. Petar kaže: „Zaista vidim da Bog ne gleda ko je ko, nego u svakom narodu koji se boji njega i tvori pravdu mio je njemu.“ Dela 10: 34. 35. Po ugledu na Božji stav, ja ne delim čovečanstvo u dobre i loše narode, jer shvatam da u svakom narodu ima izuzetnih ljudi, kao i onih koji to nisu. Za mene je glavni kriterijum humanost, dobrota, poštenje, tolerantnost i aktivna angažovanost za opšte dobro.
Prema tome, u potpunosti sam ubeđen da Izrael ima pravo na svoju zemlju i da u njoj svako može živeti u miru. Nijedna razumna osoba ne može prihvatiti bacanje raketa, paljenje sinagoga i pogrome kao nešto što je normalno. Sve terorističke akcije su za svaku osudu.
Ja isto tako volim, cenim i poštujem Palestince. Ne postoji ni malo sumnje da smatram kako i oni imaju pravo na najbolje rešenje za njihovu budućnost. U potpunosti razdvajam narod od terorizma i osuđujem svo delovanje u kojima stradaju nevini ljudi.
Nisam političar i zbog toga prepuštam ljudima koji to rade na profesionalnom nivou da pronađu u procesima pregovaranja ono što je najispravnije. U isto vreme sam spreman da podvučem sve ono što vodi ka boljim međuljudskim odnosima, kao i da odbacim one koncepte bazirane na pogrešnim etičkim, socijalnim, filozofskim ili teološkim premisama.
Imao sam u poslednjih tridesetak godina prilike da budem u kontaktu sa mnogim Jevrejima i Palestincima, i naučio sam da ih cenim i saslušam. Trenutno kupujem hranu na obe strane, istražujem istoriju, umetnost i religijska ubeđenja svih struja ljudi u Izrailju i volim jednostavnost i plemenitost odakle god da dođe. Dakle nisam pristalica i slepi sledbenik bilo kog političara, nemam agendu, i jedina stvar koja me interesuje je izrečena kroz pero apostola Pavla, „Molim dakle pre svega da se čine iskanja, molitve, moljenja, zahvaljivanja za sve ljude, za careve, i za sve koji su u vlasti, da tihi i mirni život poživimo u svakoj pobožnosti i poštenju, jer je ovo dobro i prijatno pred Spasiteljem našim Bogom.“ 1. Timotijeva 2: 1 – 3.
Pitanje #1
Koliko je politika a koliko religija uzrok sukoba u Izraelu?
Možemo slobodno reći da iako je ovaj konflikt sa brojnim političkim implikacijama, koren nesuglasice je religijski, pa zato postoje vrlo malo političkih rešenja za njegovo otklanjanje.
Ne može se izbeći činjenica da pojam Izraela kao svetog grada ima konkretnih geografskih realnosti. Veliki deo Jerusalima je sastavljen od religijskih ustanova koje u svom imenu sadrže reč ’svet’. To znači da u tom gradu sve tri monoteističke religije imaju svoje interese i vode računa o institucijama koje su izuzetno značajne za njihove vernike. Na primer, opšte je poznato da se svaki Jevrejin na zemaljskoj kugli moli okrenut ka Jerusalimu i da redovno izgovara prilikom svojih praznika poznati pozdrav: ’Sledeće godine u Jerusalimu’. Isto tako 1095. godine papi Urbanu II je bilo dovoljno da održi jedan govor i da pozove hrišćanstvo na oslobađanje svete zemlje, insistirajući na slobodnom pristupu Svetom grobu. I on je u tome uspeo. Evo poznatih reči iz tog govora: „Neka se dakle međusobna mržnja povuče, neka vaše svađe prestanu, neka se ratovi zaustave i neka se svađe i sporovi utišaju. Krenite u pravcu Časnog groba; otrgnite tu svetu zemlju od rđave vlasti i uzmite je pod kontrolu… Bog vam je nad svim narodima dodelio veliku slavu u oružju. Shodno tome, krenite na ovo putovanje radi oproštaja svojih grehova…“
Dodajmo i to da je mesto za bogosluženje od kapitalnog značenja za Jevreje. Svi koji se žele pridržavati Mojsijevih spisa znaju da je Bog izričito naglasio da se bogosluženje mora održavati na mestu koje je On izabrao. „Čuvaj se da ne prinosiš žrtava svojih paljenica na kom god mestu koje ugledaš. Nego na onom mestu koje izabere Gospod Bog u jednom od tvojih plemena, onde prinosi žrtve svoje paljenice, i onde čini sve što ti zapovedam.“ 5. Mojsijeva 12: 13. 14. Prema tome, sveti Jevrejski spisi su jasni da je još pre oko 3000 godina Bog izabrao Jerusalim i zapovedio Solomonu da u njemu sazida hram. Čitav sistem religijskih aktivnosti je baziran na Božjoj prisutnosti u Jerusalimu. Tako da je hram zauzeo centralno mestu u jevrejskom religijskom doživljavanju Boga.
Sa druge strane, Jerusalim se računa u Islamu kao treće sveto mesto, posle Meke i Medine. Kupola na Steni (na engleskom Dome of the Rock, ili na arapskom Qubbat as-Sakhra) je mesto uznesenja Muhameda na nebo. Tvrdi se da se ispod Kupole nalazi stena sa koje se on fizički uzneo. Taj religijski kompleks koji je otvoren za publiku već više od 1000 godina predstavlja za muslimane deo njihove religijske istorije i teško je zamisliti da će oni ikada prihvatiti da mesto sa koga se Muhamed uzneo izgubi na svojoj vrednosti i religijskom značaju.
Mnogi koji posmatraju Brdo hrama (Temple Mount na engleskom) smatraju da bi bilo dovoljno mesta da sve tri religije nađu svoje rešenje i tu sazidaju objekte koje bi im omogućile da uz međusobno poštovanje nastave sa svojom religijskom praksom. Ipak takva rešenja zapostavljaju činjenicu da na tom brdu postoje dve velike građevine koje pripadaju Islamu i da se ime Al Aksa (džamija na jugu Brdu hrama) odnosi ne samo na tu džamiju, već i na čitavu ogromnu površinu platoa, tj. na celokupno Brdo. Toj Al-Aksa džamiji, prema Islamskom pravu, pripada i Kupola na Steni. Za one koji nisu upoznati, Kupola nije sazidana kao mesto za bogosluženje, za molitvu, kao džamija već kao ’mashhad’, kao svetilište i mesto za hodočašće. Pravne implikacije su očigledne. Ako Kupola pripada Al-Aksi, onda je bilo kakav pokušaj deljenja Brda hrama shvaćen kao oduzimanje prava vernicima da vrše službu Bogu u ’najudaljenijoj džamiji’, kako je muslimani nazivaju. Dakle, prema zvaničnim dimenzijama, Brdo je 488m dugo na zapadnoj strani, 470m na istočnoj, 315m na severnoj i 280m na južnoj što daje otprilike 150,000 m2 Ipak, sa muslimanskog gledišta to sve pripada džamiji Al Aksa. Prema tome, kao sveto mesto i mesto za službu Bogu Brdo hrama se ne sme povrediti niti podeliti.
Treba se isto tako naglasiti da pojam Istočni Jerusalim ima široko značenje. Za Palestince to podrazumeva kontrolu nad Brdom hrama, a isto tako i nad Starim Gradom Jerusalimom. To podrazumeva Zid plača, Crkvu Svetog Groba, i mnoge druge značajne jevrejske i hrišćanske objekte. Vrlo je mala verovatnoća da Jevreji i hrišćani prihvate da čitav Stari Grad pripadne Palestincima i da se on njima preda u kontrolu.
Ukratko, što se tiče politike, može se zaključiti da su religijske pretenzije nepomirljive sa svakodnevnom realnošću i da želja za kontrolom istih teritorija, ili pak religijskih objekata koje bi trebalo sazidati na tim mestima, čini da političkih rešenja gotovo nema.
Iz Jevrejske perspektive se naglašava da je država Izrael nastala voljom Božjom pre više od 3,000 godina i da je povratak Jevreja u Izrael ispunjenje mnogih biblijskih proročanstva. Spomenimo samo poruke proroka Jezekilja: „I dovešću vas u zemlju Izrailjevu, i poznaćete da sam ja Gospod, kad otvorim grobove vaše, i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj. I metnuću duh svoj da oživite, i naseliću vas u vašoj zemlji, i poznaćete da ja govorim i činim, govori Gospod.“ 37: 12 – 14.
Jevreji takođe vrlo dobro znaju da hrišćanski spisi potvrđuju istu ideju. Poznate su reči Isusa Hrista koji je rekao: „I Jerusalim će gaziti neznabošci dok se ne izvrše vremena neznabožaca.“ Luka 21: 24. Prema njima, još jedan elemenat daje sigurnost da je njihov stav ispravan. Istorija potvrđuje da od rušenja hrama 70. godine posle Hrista od strane Rimljana Palestinski narod nikada nije imao svoju državu. Ako pogledamo samo osam poslednjih vekova, vidi se da je Egipat uzeo Palestinu Mongolima 1260. godine. 1516. Otomansko carstvo zauzima Palestinu i drži je sve dok Egipat je ne zauzme 1832. godine. Osam godina kasnije Britanci intervenišu i vraćaju čitavu regiju Otomanskom carstvu. Ona ostaje pod Otomanima do 1917 kada Britanci preuzimaju vlast. Ujedinjene Nacije glasaju rezoluciju o podeli Palestine i stvaranje države Izrael 29, novembra 1947. godine. Odmah posle toga Britanci objavljuju da prekidaju sa svojim mandatom u Palestini što će postati realnost 15. maja 1948. Dan pre toga, 14. maja, Izrael proglašava svoju nezavisnost, i sutradan, posle povlačenja britanske vojske, prvi rat između novooformljene zemlje i okolnih zemalja počinje. Sve ostalo nam je poznato iz događaja poslednjih godina. Očigledno, gledano iz Jevrejskog ugla, Palestina je uvek nekome pripadala i redovno menjala vlasnike, dok je Izrael tu zemlju dobio od Boga i upravljao njenim postojanjem kroz dugi niz godina u prošlosti.
Sa Palestinske strane, svi argumenti su dostupni još od prvog Arapsko-Izrailjskog rata 1948. godine, i malo su se promenili. Vrlo lako se mogu pronaći na internetu. Ipak postoji napredak i postepeno prihvatanje realnosti. To je neka vrsta političkog pragmatizma. U tom smislu veliki napredak je učinjen kada je Jaser Arafat, kao šef Palestinskog pokreta Otpora 9. septembra 1993. godine poslao pismo Izraelskom premijeru Rabinu u kome je objavio da njegov pokret:
1. Priznaje pravo Izraela da postoji u miru i sigurnosti
2. Prihvata rezolucije 242 i 338 Saveta bezbednosti UN
3. Obavezuje se na mirno rešavanje sukoba.
4. Odriče se upotrebe terorizma i drugih akata nasilja.
5. Preuzima odgovornost nad svim PPO elementima i spreman je da koordinira njihovu usklađenost, sprečavajući kršenja i disciplinujući prekršioce
6. Potvrđuje da oni članovi Pakta PPO koji negiraju pravo Izraela na postojanje sada nisu u funkciji i više ne važe;
7. Obavezuje se da će Palestinskom nacionalnom savetu dostaviti na formalno odobrenje neophodne promene Pakta.
Ipak, Palestinska populacija ne sledi u potpunosti svoga vođu, što priprema put za rast uticaja mnogo agresivnijih elemenata i za sve veći impakt Hamasa, organizacije koja je organski povezana sa Muslimanskom Braćom, i koja odbacuje mirnu koegzistenciju sa Izraelom. Kada se čita njihov ’ustav’, postaje očigledno je da je politički jezik okviren religijskim izjavama. Na pr. 92 puta u tom tekstu se spominje Božje ime ’Allah’. Ne sme se zaboraviti da kod muslimanskih političkih vođa ne postoji koncept ’odvajanja crkve od države’. Islamsko pravo, ’Šeriat’ je verski zakon islama, i on je punovažeći kod Hamasa, kao i u Gazi. Iz te perspektive postoje mnogo elemenata koje pokazuju da do mirnog, političkog rešenja neće biti. Na primer, u uvodu ustava Hamasa (Zavet, Obećanje, napisan 1988. godine, u ime najmilostivijeg Alaha) otvoreno se kaže, dok se citira Hassan al-Banna, osnivač pokreta Islamske braće, i mučenik Islama: „Izrael će postojati i nastaviće da postoji sve dok ga Islam neće izbrisati, baš kao što je izbrisao i druge pre njega“. Dokle god takav stav postoji, političke inicijative će ostati nemoćne u traganju za pravi, autentični mir.
Postoji možda jedna varijanta koja značajno može popraviti shvatanje Palestinskog slučaja. Internacionalna zajednica bi bez ikakvog dvoumljenja prihvatila organizaciju Fatah kao predstavnika interesa svih Palestinaca, jer je njihov ’ustav’ kompatibilan sa vrednostima prihvatljivim u vodećim zemljama sveta. Ali to nije slučaj sa Hamasom. Trenutno je Hamas organizacija koja vodi glavnu reč i ima najveći uticaj, ali zbog radikalnog stava u borbi protiv Izraela, on je izgubio svaki kredibilitet. Ako bi se više vremena posvetilo stvaranju zdravog temelja za zidanje Palestinskog naroda, sve bi postalo moguće. Nažalost to još nije sastavni deo agende na Bliskom istoku.
Pitanje #2
Kome odgovara trenutni sukob u Izraelu?
Ako se postavi pitanje kome sukob u Izraelu uopšteno odgovara, odgovor nije jednostavan. Ali ukoliko se gleda trenutna eskalacija konflikta, vrlo je jednostavno zapaziti da obe strane pronađu interes u ovim događajima. Spomenimo samo one najosnovnije.
1. Predsednik Palestine sa sedištem u gradu Ramalah, Mahmud Abbas (ratno ime Abu Mazen) je predsednik organizacije Fatah, koja upravlja teritorijom po imenu ’Zapadna Obala’ (West Bank). Ime se odnosi na zapadnu obalu reke Jordana. On je izabran posle smrti Jasera Arafata, što znači da je bio kredibilan sagovornik sa internacionalnim organizacijama jer je prihvatio mirnu koegzistenciju sa Izraelom. On je pozvao na izbore 23. maja 2021, posle zadnjih izbora koji su bili davne 2006. godine. Prema svim predviđanjima domaćih kao i stranih političkih analiza, on nije imao šanse da ostane na vlasti, ne samo zbog toga što ima 85 godina, već i zato što je Hamas sve uticajniji. Kao što znamo, sukobi između Arapske i Jevrejske populacije u Izraelu su rasle, posebno u poslednja dva meseca, i upravo zbog tih konflikta Mahmud Abbas je uspeo da odloži do daljnjeg izbore i na taj način sačuva svoje mesto predsednika.
2. Izrael je pozvan na izbore po četvrti put u toku poslednje dve godine. Bilo je to 2. marta. Prema već postojećim pravilima, predsednik Rivlin je dao mandat za stvaranje nove vlade dosadašnjem prvom ministru Netanyahu. Mandat je važeći mesec dana. Zbog nemogućnosti da pronađe većinu u parlamentu (Kneset), Netanyahu je taj mandat morao vratiti 4. maja. Predsednik se odlučio da zatim da mandat kandidatu po imanu Yair Lapid, koji pripada Israelskoj levici. Njegova želja je bila da oformi široku koaliciju, u kojoj bi trebalo biti zapaženih imena i sa leve strane političkog spektra, kao i sa desne, a i sa četiri poslanika jedne od umerenih Arabskih partija, (United Arab List). Najpoznatiji predstavnik desničarskih partija je bio političar Naftali Bennett. Sve je išlo po planu i koalicija je naveliko javljala da je do rešenja došlo. Očekivalo se da će nova vlada bez trenutnog premijera Netanyahu biti izglasana prošlog četvrtka, tj. 13. maja. Ipak, napad raketama od strane Hamasa, kao i pogromi među Arapskim i Jevrejskim stanovništvom su sve promenili, tako da je Bennett prvi otkazao svoje učestvovanje u novoj vladi, a samim tim učinio kraj nadama o promeni vlade. Prema tome, na kraju je Netanyahu u Izraelu najveći politički ’dobitnik’ zbog ovih bombardovanja, jer su svi već njega videli kao bivšeg premijera, a on je još tu i vodi glavnu reč u unutrašnjim kao i u spoljašnjim događajima vezanim za Izrael.
3. Dugogodišnja kompeticija između dva palestinska pokreta pokazuje da je Hamas bio ubedljivo jači i samo se čekalo kada će uzeti pod svoje kontrolu svih Palestinskih teritorija. Trenutni sukobi pokazuju da je računica Hamasa ipak bila pogrešna i da njegova superiornost u vođenju politike u ime Palestinaca ima svojih slabosti. Vraćanje na izvesnu uravnoteženost između Fataha i Hamasa je ovim bombardovanjima ponovo omogućeno, što pokazuje da se stvari menjaju munjevitom brzinom i ono što se nije moglo zamisliti pre mesec dana postaje stvarnost.
Pitanje #3
Da li je Jerusalim teritorija ljubavi?
Trenutno nije. Ako pogledamo samu reč ’Jerusalim’ iz perspektive etimologije, shvatićemo da to ime sadrži u sebi nekoliko značajnih karakteristika. Za mnoge Jerusalim ima poseban status, jer je jedinstven, izuzetan, i predstavlja religijski centar čovečanstva. Nabrojaću samo tri najbitnija elementa:
1. Jerusalim je grad pravde
Salem na jevrejskom znači pravda. To značenje je zapisano u Bibliji. Car Melhisedek je predstavljen kao car Salimski (iz grada Salema, ’Shalem’ na jevrejskom). U poslanici Jevrejima objašnjava se značenje tog izraza ’car Salimski’: „Prvo dakle znači car pravde“. (Jevrejima 7: 2.) Prema tome, ’Salem’ predstavlja pravdu. Prorok Isaija insistira na tome: „Verni grad beše pun pravice, pravda nastavaše u njemu.“ (1: 21.) Prema tome, normalno je da se očekuje da pravda postane jedan od glavnih kriterijuma u istoriji kao i u sadašnjoj realnosti tog grada. Nažalost to nije trenutna stvarnost. Postoje izvanredni ljudi sa svih strana bliskoistočnog konflikta, ali nevini još uvek stradaju. Na primer ako čitate radove Jerusalimskog instituta za Izučavanje Izraela (Jerusalem Institute for Israel Studies) primetićete da u mnogobrojnim preprekama koje su citirane za nalaženje rešenja u konfliktu između Jevreja i Arapske populacije, jedan od njih je pravda. (Barriers to Peace in the Israeli-Palestinian Conflict Editor: Yaacov Bar-Siman-Tov, 2010). Kada se pravda shvati kao prepreka na putu za mir, onda znamo da do pomirenja se neće jednostavno doći.
2. Jerusalim je grad mira
’Shalom’ znači mir. Psalam 122. insistira: „Ištite mira Jerusalimu, neka bude dobro onima koji ljube tebe. Neka bude mir oko zidova tvojih i čestitost u dvorovima tvojim.“ Šta se drugo moglo očekivati od Jerusalima osim da on postane kutak mira na ovoj jadnoj planeti, ispunjenoj tugom, suzama, krvoprolićima i ratovima.
Na žalost, prema zvaničnim podacima Jerusalim je 2 puta u svojoj istoriji bio u potpunosti uništen, sravnjen sa zemljom, opkoljen 23 puta, napadnut 52 puta i osvojen čak 44 puta. Menjao je vlasnike češće nego što je to sanjao, najviše zbog toga što se od svog Boga udaljio. Kako je to lepo zapisano u Talmudu, „Deset delova lepote su dati ovom svetu. Devet je zadržao Jerusalim, a jedan je pripao ostatku sveta. Deset delova patnje su dati ovome svetu. Devet su dodeljeni Jerusalimu, a jedan ostatku sveta.“ (Kiddushin, 49b).
Eilat Lieber, direktor Muzeja Istorije Grada Jerusalima koji se nalazi u Davidovoj Kuli, blizu Jaffa kapije, bio je potpuno u pravu kada je napisao da je „Jerusalim najverovatnije jedini grad na svetu u kome priča o prošlosti diktira budućnost, i gde je istorija neodvojivi deo svakodnevnih događaja današnjice.“ Tako da ni u prošlosti, pa ni u sadašnjosti Jerusalim nije grad mira. On je samo obećanje, a ne ostvarenje. On se tako zove, iako mira još uvek nema.
3. ’Jeru’ između ostalog znači ’mesto Božje prisutnosti’.
To je ime koje je otac Avram dao brdu Moriji. Morija je lokacija Jerusalimskog hrama. Tu se nalazi vrlo prepoznatljiva čuvena Zlatna kupola koju su Muslimanski osvajači sazidali i po njihovom učenju je odatle prorok Muhamed otišao na nebo. Na toj istoj gori je Avram bio pozvan da žrtvuje svoga sina i da kroz taj čin pokaže poslušnost Bogu. No to nije bilo potrebno. Biblijski tekst kaže da je Bog progovorio Avramu i rekao mu da ne žrtvuje svoga sina, da se ne ponaša kao ostali narodi oko njega koji su svoju decu provodili kroz oganj i spaljivali ih idolima da bi od njih dobili naklonost. „I nazva Avram ono mesto „’Gospod će se postarati’. (na jevrejskom YAHVE YIRE, što može da znači ’postarati’, ali takođe i ’videti’) Originalni tekst 1. Mojsijeva 22: 14, kroz upotrebu glagola videti znači ’Na brdu gde će se Gospod videti’. Mi shvatamo dakle da je Jerusalim mesto koje je Bog izabrao da živi među ljudima. „Neka mi načine svetinju da među njima nastavam“ (2. Mojsijeva 25: 8). 76. psalam potvrđuje tu činjenicu: „U Salimu je stan njegov i naselje njegovo na Sionu.“ (76: 3).
U Božjoj prisutnosti nema agresivnosti, nasilja, tlačenja, ubijanja i terorizma. Ukoliko Jerusalim želi opravdati svoje ime, onda sve što udaljuje od Božjeg karaktera dobrote milosrđa i strpljenja mora biti otklonjeno, bilo da se radi o Jevrejima, Arapima, ili bilo kojoj drugoj grupi ljudi. Bog sebe predstavlja kao ’spor na gnjev’. Ta sporost u odnosu na urođenu borbenost ljudskog srca je možda tačka u kojoj je danas grad Jerusalim najudaljeniji od zadatka koga mu je Bog postavio.
Sada dolazi ono najvažnije pitanje: Da li je Jerusalim teritorija ljubavi? Slobodno možemo reći, ’Ne’. Teritorijom ljubavi mi označavamo Božji plan za svako ljudsko biće na ovoj Zemlji koji se iskazuje kroz 10 zapovesti. On je te zapovesti objavio čoveku kako bi mu omogućio da živi srećno. Na toj teritoriji vlada ljubav prema Bogu i ljubav prema bližnjima. Dokle god čovek krade, ubija, laže, itd. od njegovog mira nema ništa. A kada nema mira, kada je pravda zaboravljena, ni ljubavi nema na vidiku. Dokle god religijske vođe propovedaju agresivnost, kao sastavni deo njihovog verovanja, tragedije će se nastavljati. Jezik mržnje, pretnje, terora, i ubijanja nikada ne vodi Bogu, niti dolazi od njega, već predstavlja ogledalo ljudske skučenosti, ludosti, i neuračunljivosti. Ista je stvar i sa političkim vođama. Ako njihov glavni cilj nije dobrobit ljudi kojima služe, oni su promašili profesiju i najbolje je da se što pre povuku kako bi dali mogućnosti onima koji zidaju mostove poštovanja, respekta, poštenja, mira i pravde.
Sam Bog je preko proroka Jeremije objasnio kako se to može ostvariti. „Nego ovo je zavet što ću učiniti sa domom Izrailjevim posle ovih dana, govori Gospod: metnuću zavet svoj u njih, i na srcu njihovu napisaću ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod.“ (31: 31 – 34.) Jedino kada ljubav bude napisana u srca stanovnika Jerusalima onda će taj grad postati teritorija ljubavi. A onda će to biti i grad mira, pravde, i Božje prisutnosti.
Smatram da tekst apostola Jovana najbolje opisuje ostvarenje dugo željenog sna da Jerusalim bude grad ljubavi. „Ja Jovan videh grad sveti, Jerusalim nov, gde silazi od Boga sa neba, pripravljen kao nevesta ukrašena mužu svojemu.“ (Otkrivenje 21: 3) Jedino kroz Božju intervenciju i kroz dolazak Isusa Hrista, kao mesije i pobednika nad zlom, grehom i smrću čovečanstvo može ostvariti trijumf nad nasiljem i agresijom. To su vremena o kojim Biblija govori i koji predstavljaju radosnu vest za sve. I ja ne sumnjam da će to se to ostvariti. Jer kada Bog nešto kaže, On sve čini kako bi to i ostvario.
