Piše: Slobodan Martinović
Vest o smrti Gorana Bubala, mirovnog aktiviste iz Sarajeva, me je duboko potresla. Pre mesec dana poslao mi je mejl sa molbom da napišem tekst na temu 9.maja dana pobede nad fašizmom. I sad ga nema. U ovim vremenima, za mene lično veoma teškim, kada su mnoga vrata zatvorena, on je jedna otvorio i vratio veru da dobrih ljudi ima još.
Zašto najbolji odlaze prvi, ili sam suviše subjektivan. Treba reći, nisu svi ljudi dobri. Zli i pokvareni žive nekako duže. Njih zaobilaze opake bolesti, želudac vari sve. Oni sila jada zadaju dobrim ljudima, dok ih ne satru.
Razmišljajući o životu i smrti, u pozadini te borbe je hemijski proces, koji je poseban za svaku osobu. Pod uticajem spoljnje sredine kod dobrih ljudi proizvede se kiselina od koje se sprže. Uništi organizam samog sebe. Kod zlih i pokvarenih to nije slučaj, njihovim venama kao da ne teče krv.
Nije bitno koliko čovek živi, već koji trag ostavi iza sebe. Tu ne mislim na materijlana dobra.Već da li je bio čovek. Goran je bio čovek najplemenitijeg kova. Ostavio je duboki ljudski trag.
Počivaj u miru.
