Piše: Slobodan Martinović

12. mart

12. mart 2003. godine bio je dan koji mi je sudbinski život usmerio do dana današnjeg. Tog dana ubijen je prvi demokratski premijer u Srbiji dr.Zoran Đinđić, koga sam veoma poštovao. Istog dana, par sati ranije, saopštena mi je odluka Izvršnog odbora G17 plus da sam izbačen iz stranke. Iz pokreta, stranke koju sam stvarao tri godine u jugozapadnom delu Srbije. Razlog mog izbacivanja bio je mejl koji sam uputio centrali stranke, gde sam se kritički osvrnuo na odnos prema lokalnim odborima, naivno verujući da me drugovi razumeju. Mene su izbacili a G17 plus je sa svojim doskorašnjim neprijateljem DSS-om, napravio koaliciju i vladu koja je tvrdo vladala četiri godine.

Građani koji dopuste da streljaju najobrazovanijeg, najpametnijeg, najboljeg, ne zaslužuju ništa bolje od ovog stanja u društvu što danas gledamo. Iskustveno govoreći, zalaganje za opšte dobro je priča za mali broj dobrih duša  koji naivno veruju da nešto mogu promeniti u odnosu na sebičluk koji je na ovim prostorima svojstven.

Tog dana sam upucan i lično. Fizički sam preživeo, ali je ostao mobing svake naredne vlasti prema meni.

Zoran je mrtav, dok sitne duše i krupni lopovi,  koji su se okoristili  o njegovu viziju,  žive. Gde je pravda?

12. mart

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Social media & sharing icons powered by UltimatelySocial