Novi Zakon o obrazovanju: Zašto javna rasprava u Srbiji više nema stvarni smisao
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Predložene izmene Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja otvorile su pitanje koje prevazilazi samu oblast obrazovanja.
Pitanje glasi: da li javna rasprava u Srbiji još predstavlja stvarni demokratski mehanizam ili je postala samo zakonska obaveza koja se formalno ispunjava?
Način na koji je Ministarstvo prosvete organizovalo raspravu o novom Zakonu o obrazovanju ostavio je utisak da je odluka već pripremljena. Prostor za razgovor sa stručnom javnošću, nastavnicima, roditeljima i drugim zainteresovanim građanima bio je ograničen.
Javna rasprava bez stvarnog dijaloga
Javna rasprava bi trebalo da bude mesto gde različiti akteri mogu da iznesu mišljenje i utiču na konačan sadržaj zakona.
U slučaju izmena Zakona o obrazovanju, pojavile su se ozbiljne primedbe na način organizovanja procesa. Medijima nije bilo omogućeno prisustvo, broj učesnika bio je ograničen, a deo prosvetne zajednice upozorio je da mnogi nastavnici i sindikati nisu imali priliku da učestvuju.
Kada je pristup raspravi ograničen, teško je govoriti o otvorenom i ravnopravnom dijalogu.
Problem nije samo jedan zakon
Ovakav način sprovođenja javnih rasprava nije nov u Srbiji.
Poslednjih godina sve češće se stiče utisak da javne rasprave postoje uglavnom zbog forme. Građani, stručnjaci i organizacije mogu da dostave svoje predloge, ali se njihovi stavovi često ne vide u konačnim verzijama zakona.
Zbog toga javna rasprava gubi svoju osnovnu svrhu.
Njena uloga nije samo da institucije obaveste javnost o već donetim odlukama. Njena svrha je da kroz različita mišljenja poboljša kvalitet zakona i spreči moguće probleme u njihovoj primeni.
Ministarstvo obrazovanja i kritike stručne javnosti
Ministarstvo prosvete navodi da su izmene Zakona o obrazovanju usmerene na unapređenje kvaliteta obrazovanja, jačanje vaspitne uloge škole i preciznije uređivanje pojedinih zakonskih odredbi.
Međutim, deo nastavnika, sindikata i roditelja izražava zabrinutost zbog pojedinih predloženih rešenja.
Kritike se odnose na mogućnost smanjenja uloge saveta roditelja, širenje disciplinskih mehanizama prema zaposlenima i dodatno centralizovanje odlučivanja u obrazovnom sistemu.
Upravo zbog tih različitih stavova javna rasprava je morala da bude otvorena i dostupna što većem broju zainteresovanih učesnika.
Transparentnost je uslov poverenja
Posebno zabrinjava činjenica da se o važnim zakonima često raspravlja uz ograničeno prisustvo javnosti.
Transparentnost nije prepreka efikasnom donošenju odluka. Naprotiv, ona je uslov da građani imaju poverenje u institucije.
Kada javnost nema dovoljno informacija i mogućnosti da učestvuje, povećava se nepoverenje prema državnim organima. To se događa čak i kada pojedina zakonska rešenja imaju opravdane ciljeve.
Obrazovanje ne može bez otvorenog društva
Obrazovanje nije samo pitanje administracije i propisa.
Škole i univerziteti treba da budu mesta slobodnog mišljenja, kritičkog razmišljanja i razmene ideja.
Zbog toga zakoni koji uređuju obrazovni sistem ne mogu nastajati bez glasova nastavnika, učenika, roditelja, stručnjaka i šire javnosti.
Način na koji se donose zakoni o obrazovanju govori mnogo o stanju demokratije u jednom društvu.
Javna rasprava kao test demokratije
Rasprava o novom Zakonu o obrazovanju zato nije samo pitanje obrazovne politike.
Ona pokazuje koliko su institucije spremne da prihvate kritiku, različita mišljenja i argumente građana.
Ako javna rasprava postane samo formalni korak pre usvajanja zakona, onda se gubi njena demokratska svrha.
Bez otvorenog dijaloga nema kvalitetnih zakona. A bez kvalitetnih zakona teško je izgraditi obrazovni sistem koji može odgovoriti izazovima budućnosti.
