Blog Argument
Piše Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Gde smo veći gastarbajteri – u tuđini ili u sopstvenoj zemlji?
Inspirisan festivalom “Gastarbajterski dani” koji se održava u Subotici, nameće se pitanje koje prevazilazi priču o odlasku preko granice. Možda gastarbajter danas više nije samo čovek koji odlazi u Nemačku, Austriju ili Švajcarsku. Možda gastarbajter postajemo mnogo ranije – onda kada u sopstvenoj zemlji počnemo da živimo kao stranci.
Miodrag Bulatović gastarbajtere je nazivao „ljudima sa četiri prsta“ – ljudima kojima je život, simbolično ili stvarno, uzeo deo dostojanstva. Ta slika nije govorila samo o fizičkom radu, već o osećaju da čovek postaje sveden na funkciju preživljavanja.
Danas se gastarbajter ne postaje prelaskom granice. Gastarbajter se prvo postaje u sopstvenoj zemlji. Onog trenutka kada čovek više ne može da planira život, već samo sledeći račun. Kada posao nije prostor dostojanstva, već puko preživljavanje. Kada se život svede na biološki minimum: posao, hrana, kirija ili rata za stan.
Te 1991. godine u Puli, kada smo se poslednji put okupili kao studenti poljoprivrednih fakulteta Jugoslavije, možda sam prvi put osetio šta znači postati gastarbajter u sopstvenoj zemlji. Bio je to trenutak raspada jedne zajedničke stvarnosti, vremena u kojem smo još verovali da pripadamo istom prostoru i istoj budućnosti. Te godine je FK Crvena zvezda bila prvak Evrope i sveta, poslednji veliki simbol zajedničkog uspeha zemlje koja je već pucala po šavovima. Posle toga više ništa nije bilo isto — ni država, ni gradovi, ni ljudi.
Zato mnogi ne odlaze samo zbog novca. Odlazi se zbog osećaja da ovde više nema prostora za normalan život, za sigurnost, za predah. Paradoks našeg vremena jeste u tome što čovek može ostati u svojoj zemlji, a da se svakodnevno oseća kao gastarbajter – privremen, potrošan i nevidljiv.
U tom smislu, pitanje više nije samo ko odlazi, već ko uopšte ima osećaj da negde zaista pripada. Jer gastarbajtersko iskustvo nije samo geografija. To je stanje društva u kojem čovek postaje stranac sopstvenom radu, gradu, pa na kraju i sopstvenom životu.
Možda je upravo zato važno govoriti o gastarbajterima ne samo kao o ekonomskoj kategoriji, već kao o ogledalu društva. Jer društvo koje svoje ljude tera da dostojanstvo traže daleko od kuće, rizikuje da ostane bez onoga najvažnijeg – bez osećaja zajedništva i smisla da se ovde ostane.
Gde smo veći gastarbajteri – u tuđini ili u sopstvenoj zemlji?