Nada s one strane straha, cinizma i očajanja: da li je moguće živeti bez iluzije budućnosti?
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Na konferenciji posvećenoj temi nade, straha, cinizma i očajanja postavio sam namerno provokativno pitanje: šta ako nada nije uvek oslobađajuća snaga? Šta ako ona ponekad postaje način da odložimo život?
Savremeni čovek živi između permanentne krize i permanentnog očekivanja. Od njega se traži da veruje u bolje sutra, u sistemske promene, u lični napredak i društveni oporavak, čak i onda kada svakodnevno iskustvo govori drugačije. U takvom svetu nada postaje gotovo obavezna kategorija. Ljudi se pozivaju da „ne gube nadu“, da budu strpljivi i da čekaju povoljniji trenutak.
Međutim, upravo tu nastaje problem. Nada često postaje mehanizam odlaganja. Umesto delovanja u sadašnjosti, čovek čeka: bolji sistem, drugačije okolnosti, više sigurnosti ili trenutak kada će život konačno početi. Tako se smisao neprestano projektuje u budućnost, dok sadašnji trenutak ostaje neproživljen.
Egzistencijalisti poput Jean-Paul Sartre i Albert Camus upozoravali su da čovek ne može pobeći od odgovornosti za vlastiti život. Sartrova ideja da je čovek „osuđen na slobodu“ pokazuje da nijedan spoljašnji autoritet ne može preuzeti naše izbore. Kami, sa druge strane, ne nudi utehu kroz konačni smisao, već poziva na delovanje uprkos apsurdu.
U tom prostoru između nesigurnosti i odgovornosti pojavljuje se pojam prisustva. Prisustvo ne znači optimizam niti poricanje patnje. Ono znači sposobnost da čovek ostane svestan stvarnosti bez bekstva u iluzije budućnosti. Pitanje više nije „šta će biti“, već „šta činim sada“.
Danas je takvo prisustvo posebno teško. Savremena kultura neprestano nas usmerava ka sledećem cilju, sledećem uspehu i sledećoj verziji nas samih. Byung-Chul Han savremeno društvo opisuje kao društvo umora i sagorevanja, u kojem čovek više nije prvenstveno potlačen spoljašnjim pritiskom, već sopstvenom potrebom da stalno bude produktivan, vidljiv i uspešan.
Zbog toga prisustvo može postati čin otpora. Biti prisutan znači odbiti stalno odlaganje života.
Zanimljivo je da se slični motivi mogu pronaći i u biblijskoj tradiciji. U Jevanđelju po Mateju stoji:
„Ne brinite se za sutra; jer sutra brinuće se za se.“
Ova rečenica ne negira budućnost, već vraća čoveka u sadašnji trenutak kao jedino mesto stvarnog života i odgovornosti.
I lično iskustvo često potvrđuje koliko čovek može iscrpeti sebe čekajući „pravo vreme“. Mnogi ljudi godine provedu verujući da će život početi kada se okolnosti poprave, kada nestane kriza ili kada konačno dođe stabilnost. Međutim, kada taj trenutak dođe, često više nema snage, jer je energija potrošena na čekanje života umesto na njegovo življenje.
Upravo zato centralna teza mog rada nije negacija nade kao duhovne ili ljudske otvorenosti, već kritika nade koja postaje beg od odgovornosti. Odsustvo iluzije ne mora značiti odsustvo smisla.
Možda se s one strane straha, cinizma i očajanja ne nalazi nada u klasičnom smislu, već nešto mnogo zahtevnije — sposobnost da budemo prisutni. Da delujemo bez garancija. Da živimo sadašnji trenutak čak i onda kada je težak. I da upravo u toj prisutnosti pronađemo slobodu, odgovornost i mogućnost autentičnog života.
Nada s one strane straha
Video link: https://youtu.be/OPZZ4N6qfA4?si=4io8-wEVY_X00ElT