Džudža kao politički model: slučaj Milorada Dodika

Blog Argument

Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)

U našem političkom jeziku postoji reč koja možda bolje od mnogih teorijskih pojmova opisuje jednu vrstu vlasti – džudža. Ne mali čovek po rastu, već po političkoj i moralnoj meri. Džudža je onaj koji se uvek ume nagoditi sa jačima, prilagoditi svakom centru moći i „namiriti“ sve relevantne aktere – uvek na račun onih koje navodno predstavlja.

Milorad Dodik je paradigma tog modela. Danas je džudža u Americi, juče u Moskvi, sutra gde god treba. Nagodio se sa Vašingtonom, nagodio se i sa Putinom. A svi znamo pravilo koje Rusija dosledno primenjuje: Srbi su dobri partneri dok su u sukobu sa Zapadom; kada se nagode sa Amerikom – postaju potrošna roba. Dodik to zna, ali mu ne smeta. Njegova lojalnost nikada nije bila ideološka, već isključivo lična.

Godinama gradi imidž „zaštitnika srpstva“, dok istovremeno Republiku Srpsku pretvara u privatni posed uskog kruga političko-ekonomskih interesa. Nacionalna retorika služi kao dimna zavesa: dok se govori o ugroženosti i spoljnim neprijateljima, institucije se prazne, javni resursi privatizuju, a mladi odlaze.

Džudža politika nikada ne ide frontalno protiv moćnih. Ona se s njima dogovara. Sankcije i konflikti služe za unutrašnju upotrebu, za disciplinovanje birača i proizvodnju straha, dok se iza zatvorenih vrata sklapaju aranžmani koji obezbeđuju lični opstanak na vlasti.

Najveća prevara je redefinicija srpstva. U toj verziji, patriotizam nije briga za narod, pravdu i dostojanstven život, već veština da se opljačka sopstveno društvo, a odgovornost prebaci na druge: na Zapad, Sarajevo, opoziciju ili „izdajnike“.

Republika Srpska danas ne pati od spoljne ugroženosti, već od unutrašnje otmice države. A džudža je uvek opasniji od otvorenog neprijatelja – jer se nagodi sa svima, a izdaje one u čije ime govori.

Džudža kao politički model: slučaj Milorada Dodika