„Hteli su da uhapse ministre i Vučića“ – zašto se vlast uplašila sopstvenog pravosuđa
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Izjava Vladimira Mrdića da je „novim setom zakona sprečeno hapšenje funkcionera“ ne deluje kao lapsus, već kao priznanje. Ako je zakonodavna intervencija bila neophodna da bi se sprečila hapšenja, logično pitanje glasi: ko je i zašto mogao biti uhapšen? I još važnije – po čijem nalogu i na osnovu kojih saznanja?
U tom kontekstu posebno odjekuje izjava ministra Selakovića da „nije uzeo nijedan dinar“. Čak i ako je to tačno, politička odgovornost se ne meri samo uzimanjem novca. Kao ministar, on snosi odgovornost za Generalštab i sistem u kojem se država ponaša kao da su institucije privatna imovina vlasti, a ne javno dobro – uz samouverenost koja više liči na bahatost nego na odgovornost.
Protesti tužilaca poslednjih meseci ne nastaju zbog apstraktnih pravnih dilema, već zbog vrlo konkretne blokade sistema. Tužioci otvoreno govore da im izvršna vlast ne dozvoljava da rade svoj posao, da policija i Poreska uprava odbijaju saradnju i uskraćuju podatke. U takvom ambijentu, vladavina prava ne slabi postepeno – ona se svesno demontira.
Nije mi bilo jasno ko je sproveo zaplenu pet tona marihuane kod Kruševca. Akcija takvih razmera ne može biti rezultat slučajnosti. Danas je jasnije da postoje hrabri tužioci i policajci koji su, očigledno uz pomoć informacija sa strane, pratili tok narkotika i sproveli ozbiljnu operaciju. To je bio trenutak kada je sistem, makar na kratko, pokazao da još uvek može da funkcioniše.
Odgovor vlasti bio je brz: umesto institucionalne podrške – zakoni skrojeni po meri političke zaštite. Umesto jačanja nezavisnosti – smene, pritisci i disciplinovanje. Takozvani „Mrdićevi zakoni“ ne služe reformi, već preventivnoj odbrani političke elite. U zemlji u kojoj kriminalac zida kuću visokom nameštenom funkcioneru, granica između države i kriminala odavno je izbrisana.
Ipak, ova priča ima i drugu stranu. Otpor postoji. Postoje ljudi unutar sistema koji nisu pristali na ulogu saučesnika. Ono što nedostaje jeste organizovana politička i društvena artikulacija tog otpora. Jedna karika još fali – menadžment promene.
Studenti i građani koji iskazuju nezadovoljstvo morali bi da uključe upravo ove tužioce, policajce i profesionalce koji su pokazali integritet. Bez povezivanja institucionalnog znanja i društvene energije, svaka pobuna ostaje kratkog daha. Sa njima – ona može postati ozbiljna alternativa vlasti koja se, po svemu sudeći, najviše plaši sopstvenih zakona.
„Hteli su da uhapse ministre i Vučića“