„Nisam religiozan, ali verujem u Boga“ – spasenje je pojedinačno
Blog Argument
Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Vest da su teolog Blagoje Pantelić i sveštenik Vukašin Milićević isključeni iz Srpske pravoslavne crkve, odlukom Crkvenog suda Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke, otvara pitanje koje je mnogo veće od same odluke i samih imena. To pitanje glasi: šta je zapravo vera – institucija ili lični odnos čoveka i Boga?
U hrišćanskoj teologiji, a posebno u pravoslavnom predanju, spasenje nikada nije bilo kolektivna kategorija. Ne spasava se narod, nacija, institucija ili administracija. Spasava se pojedinac. Spasenje nije rezultat pripadnosti, već odnosa. Nije potvrda lojalnosti, već unutrašnji put.
Zato ova odluka, ma kakvo formalno obrazloženje imala, ne može biti presuda veri niti savesti. Crkveni sud može odlučivati o statusu u instituciji, ali ne može odlučivati o nečijem odnosu sa Bogom. To je granica koju nijedna administracija ne može preći – čak ni ona koja se poziva na božanski autoritet.
Upravo tu leži odgovor na često pitanje koje mnogi izgovaraju:
„Nisam religiozan, ali verujem u Boga.“
Ta rečenica ne mora biti izraz površnosti ili bekstva od odgovornosti. Naprotiv, često je znak dubokog razočaranja u religiju kao sistem, ali ne i u veru kao iskustvo. Ljudi koji to govore najčešće ne odbacuju Boga – oni odbacuju posrednike koji su se od Boga udaljili.
Religija bi, u svom izvornom smislu, trebalo da oblikuje i pomaže odnos pojedinca i Boga. Da bude most, a ne prepreka. Međutim, istorija – pa i savremenost – pokazuje da se može desiti nešto mnogo opasnije: da crkvena administracija izgubi veru, dok istovremeno zadrži moć.
Kada se crkva više bavi politikom nego pokajanjem, državom više nego čovekom, disciplinom više nego smislom – tada ona ne svedoči Boga, već sebe. U takvom okviru, glasovi koji postavljaju pitanja, insistiraju na etici, slobodi savesti i odgovornosti, postaju problem. Ne zato što su jeretični, već zato što su neposlušni logici moći.
Isključenje iz institucije ne mora značiti udaljavanje od Boga. Ponekad znači upravo suprotno. U hrišćanskoj tradiciji, mnogi koji su kasnije smatrani svedocima vere bili su, u svoje vreme, marginalizovani, ućutkivani ili izopšteni. Ne zato što su izgubili veru, već zato što su je shvatili ozbiljno.
Zato je važno ponoviti:
spasenje je pojedinačno.
Ne može se delegirati, ne može se naslediti, ne može se administrativno potvrditi ili oduzeti. Ono se događa u tišini savesti, u odgovornosti prema drugom čoveku, u slobodi pred Bogom.
Sve drugo je – institucija. A institucije, za razliku od vere, nisu svete po definiciji. One to mogu biti samo ako služe čoveku. I ako ne zaborave kome zapravo treba da služe.
„Nisam religiozan, ali verujem u Boga“ – spasenje je pojedinačno