U kakvom besmislu živimo

Blog Argument

Piše: Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)

Koncert Ane Bekute u Čačku, finansiran iz budžeta grada, trebalo je da bude još jedna u nizu manifestacija „za narod“. Umesto toga, pretvorio se u simbol pukotine između vlasti i građana. Zvižduci, gađanje grudvama i otvoreno negodovanje nisu bili izraz nekulture, kako će to režimski narativ pokušati da prikaže, već oblik političke poruke. Građani nisu reagovali na muziku – reagovali su na činjenicu da se njihov novac koristi za promociju estrade bliske vlasti, dok se osnovni problemi guraju pod tepih.

Još poraznija je slika Ane Brnabić u zagrljaju pevača koji je usmrtio osamnaestogodišnju devojku. Bez obzira na sudski epilog, ta slika govori više od hiljadu saopštenja. Ona pokazuje potpunu otuđenost političke elite od moralnog osećaja društva. Nije stvar u „ljudskom gestu“, kako će se braniti, već u odsustvu elementarne svesti o javnoj odgovornosti. U zemlji u kojoj institucije ne ulivaju poverenje, simboli postaju presudni – a ovaj simbol je bio poražavajući.

Sve to se dešava u trenutku kada se pravosuđe sistematski disciplinuje. Zakoni koje donose Vučićevi lojalisti ne jačaju nezavisnost sudova, već je sužavaju. Poruka je jasna: pravo nije korektiv vlasti, već njen instrument. U takvom ambijentu, nepravda postaje normalno stanje, a odgovornost izuzetak.

Zato pitanje nije zašto su građani u Čačku zviždali, već zašto bi ćutali. Kada se javni novac koristi za estradne spektakle umesto za javni interes, kada se politički vrh grli sa ljudima čija dela simbolizuju društveni sunovrat, i kada se pravda kroji po meri lojalnosti – tada zvižduk postaje jedini preostali oblik političkog govora.

U kakvom besmislu živimo? U onom u kojem vlast očekuje aplauz dok gazi dostojanstvo građana. Problem je što se taj aplauz sve češće pretvara u zvižduk. I to je, možda, jedina dobra vest.

U kakvom besmislu živimo