Moć pod plaštom demokratije, a teret diktature na malima
Blog Argument
Slobodan Martinović (Subjektivni mislilac)
Vest da su Sjedinjene Američke Države ponovo posegnule za silom – direktno ili indirektno – prema Venecueli, ne može se posmatrati izolovano. Ona je samo još jedna epizoda u dugoj istoriji odnosa velikih sila prema slabima, gde se demokratija, ljudska prava i nacionalni interes koriste kao retorički štit za sirovu političku i ekonomsku moć.
Venecuela je školski primer te dinamike. Zemlja bogata resursima, ali politički i institucionalno razorena. Na jednoj strani – autoritarni režim, zarobljen u sopstvenoj korupciji, klijentelizmu i represiji. Na drugoj – velike sile koje nikada nisu bile istinski zainteresovane za demokratiju, već za kontrolu, stabilnost po sopstvenoj meri i profit. Dok su se domaći lideri uklapali u širi geopolitički okvir, saradnja je bila poželjna. Kada su se osilili, obogatili i počeli da igraju sopstvenu igru – postali su „problem“.
Sudbina Nicolása Madura, kao i mnogih pre njega, pokazuje obrazac: vladari malih zemalja često su proizvod međunarodnog poretka, a ne njegova suprotnost. Oni se rađaju u senci velikih, uz njihovu prećutnu ili otvorenu podršku. Ali isti ti veliki, kada procene da je cena previsoka ili korist manja, bez oklevanja povlače podršku i otvaraju prostor za sankcije, izolaciju, pa i hapšenja.
Takav svet je duboko ciničan. U njemu nema nevinih, ali ima mnogo nemoćnih. Građani Venecuele nisu birali ni geopolitičke igre ni autoritarnu zatvorenost, ali plaćaju cenu obe strane. Kao i u mnogim drugim državama, uključujući i Srbiju, gde se vlast gradi na spoljnim balansima i unutrašnjoj kontroli, a ne na odgovornosti prema građanima.
Zato pitanje nije samo šta se dešava u Venecueli, već koliko je taj model univerzalan. Ako je danas Maduro meta, sutra to može biti bilo koji lider koji više nije „koristan“. I zato nije nelegitimno zapitati se kakav je to svet u kojem bi, u drugačijim okolnostima, neko iz Vašingtona mogao da odluči da li je vreme da se i Vučić „pusti niz vodu“ — i da li bi takva odluka, koliko god bila cinična i interesna, građanima Srbije pomogla da se oslobode diktatorske vlasti brže nego kroz deceniju unutrašnje nemoći i zarobljenih institucija.
Odgovor je neprijatan, ali jasan – to je svet u kojem male zemlje nemaju saveznike, već samo privremene pokrovitelje. A cena tog odnosa uvek se naplaćuje građanima.
Moć pod plaštom demokratije, a teret diktature na malima